Текстилни уметник и сликар Верица Делова из Канбере је живот у Аустралији започела давне 1980 – године. Тада као машински техничар није могла да пронађе посао у струци. Није било лако, али је требало прехранити породицу, те није бежала ни од једног поштеног посла. Борила се из све снаге да на животни пут изведе своје три кћерке, којима је стицајем околности, како сама каже, била и отац и мајка. У томе је и успела, превазишла је све препреке, материнство и породица су јој увек били приоритет а сада је поносна бака четири унуке и два унука, које су њено највеће богатство.

Дошло је и време када се посветила и себи и својој уметничкој души, коју још носи из родног Земуна. Сада је у пензији, слика и пише. Члан је неколико уметничких група са којима је излагала у преко 20 изложби у протеклих пет година. У међувремену, успела је и да заврши курс на Институту за технологију у Канбери и Метрополитен бизнис колеџ.

Са поносом истиче да је рођена 1950. године у Земуну од оца егејског Македонца и мајке Српкиње из Лике. Овако за “Српски Глас““ Верица Делова говори о својим животним успонима и падовима, успесима и неуспесима.

• Како је изгледала Ваша каријера?
– Као машински техничар, нисам могла да нађем посао у Канбери, тако да сам радила разне послове, а најдуже као кувар у једном кафићу. Иначе, кување је један од мојих великих ужитака. Нисам се стидела ни једног поштеног посла, важно ми је било да зарадим довољно да бих могла да обезбедим пристојан живот деци и себи.

• У чему лежи Ваша страст?
– Мир у свету, безбрижно детињство све деце на овом свету. Да свако има довољно за неопходне потребе, да сачувамо природу и све што нам је подарила. Има разлога што су дарови ту, само их треба наћи. Живети са природом и уз њу, а не против ње. Одолети похлепи. Страст је дивна, све док не изгуби свој правац.

• Ко Вам је инспирација у животу?
– Духовници, патријарх Павле, отац Пајсије, владика Велимировић. Доброчинитељи Ђоковић, Дивац. Умови попут Тесле. Хероине као Милунка Савић, Фрида Кало. Креативни и практични људи. Мој тата који се није бојао да каже истину. Моји стричеви и ујаци, који су се борили за боље сутра. Моји унуци који ми дају разлог да се будим са осмехом на лицу. И сама кад себи кажем, све је то са Божјом промишљу, покушај да спознаш поруку.

• Шта би најближи пријатељи рекли о Вама ?
– То би требало њих да питатае. А ако ме питате по чему би желели да ме памте, то вам могу одговорити – по несебичности.

• Како усклађујете приватни и професионални живот ?
– Увек сам прво радила оно што је било неопходно, а остало се некако уклапало. Не дуго после доласка у Аустралију, уследио је развод. Живот ми је предодредио да будем и мајка и отац. Мислим да сам тиме све рекла. Мајка и отац су стигли крајем осамдесетих и успела сам да средим да остану. Годину дана после довела сам и брата са породицом и сви смо били на окупу, срце на месту, али и више одговорности. Хвала Богу, сад нас има двадест и четворо. Нажалост, мој тата је сада са анђелима, како моји унуци кажу. Нисам себе никад стављала на прво место, увек сам била позадинац, док сам за скоро све остало била у првим редовима. Још од мог детињства мајка је увек говорила да сам сва туђа. Све ове године, породица, деца су ми били на првом месту, а сада већ могу да се посветим себи и свом стваралаштву на уметничком пољу.

• Која је Ваша изрека?
– Боље да ме обузму искушења, него изазови. Ја сам некада била агностик. У животу сам увек трагала за нечим. Кроз та лутања упознала сам многе људе, другачије културе, веровања, религије. Почела сам да читам дела наших „Стараца“ где сам проналазила одговоре. Људе је обузео неки немир, смутна времена, која су по мени велики изазови.

• Која су Ваша три највећа достигнућа до сада ?
– То што сам мајка и све што је везано за материнство. Успех да победим гнев, мада је узело доста година. Успех је што сам научила шта уствари значи она стара изрека „Живот је највећа школа“

[box bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]

СНОВИ СУ ЛЕПИ ДОК НЕ ПОСТАНУ НОЋНЕ МОРЕ

• Који је Ваш најбољи савет за испуњен живот?

– Буди ти. То је веома тешко у овом времену. Изазови су велики, па се често удаљимо од себе у жељи да постанемо неко други, јер мислимо да је трава у туђој башти зеленија. Ту губимо себе, занесени неким идејама које су нам привлачне и чине нам се као остварење снова. Хоћемо неку славу, иметак, популарност, а да нисмо ни свесни шта се крије иза тих жеља. Богатсво је често прецењено. Богатство је здрава и срећна породица, па и друштво у коме живимо, а све остало је посед. Снови су лепи док не постану ноћне море. [/box]

• Колико је тешко бити успешна жена у Аустралији?
– Зависи шта подразумевате под успехом. Према мом мишљењу успех је одржати породицу, одгојити здраву децу и извести их на прави пут, а то је јако тешко свуда у свету у данашње време. Успех је остати човек са срцем детета и живети по Еванђељу.

• Шта сте научили од Ваших родитеља?
– Све оне лекције, које сам учила на својим грешкама, уместо да сам учила из њихових савета. Мој отац је знао да каже, да пре него што нешто даш, прежали, узалудно је после се кајати.

• Шта бисте волели да добиејте од Српске женске мреже у Аустралији?
– Ми Срби смо стихијски народ. Кад дође стани – пани, увек смо спремни. Идеја за опстанак, решавање ситуација у тренутку и храбрости, никад не закажу. Недостаје нам поштовања према нама самима, као народу. Некако смо туђи, поштујемо више туђе, него своје. Нисмо свесни својих вредности, паметујемо превише, волимо да ударамо „контру“, пуни смо кајања, не опраштамо ни себи самима, а камоли другима. Што рече Бећковић – гањамо се.
Жеља ми је да све то не буде део ове наше мреже. Жеља ми је да прерасте у један леп, разнобојан, разноврстан, квалитетан ћилим, као онај из Пирота, који је не само познат, већ и цењен. Жеља ми је да идеје навиру, да делимо искуства, да можемо изнети мишљење, а да не прерасте у надметање и паметовање. Да објављујемо збивања која се дешавају у окружењу, помажемо бизнисе где год и како можемо. Да организујемо мале скупове и дружења. Да имамо књижевни кутак, уметнички кутак, кутак за обавештења, информације, савете, рецепте, да буде свега за младе, за мајке и баке са саветима и искуствима…да се дружимо. Да гајимо башту нашег порекла, које је веома богато. Жеља ми је не да само повратимо добру слику о нама, него и да оперемо блато, којим су је неки упрљали. Хајде да урадимо нешто на књизи која ће приказати нашу кухињу, рукотворине, лечење биљем, обичаје…

Чињеница је да смо, али не само код нас, ми жене, једни другима непријатељи. Жеља ми је да то превазиђемо и будемо сестре у правом смислу речи.

• Имате ли било какав контакт са Србијом, приватни или професионални ?
– Да. Како са родбином, тако и са пријатељима. Ми који смо се расули по свету, имамо велике сличности са удајом. Кад се девојка уда, она улази у нову фамилију којој тррба да се прилагоди на неки начин, уз уѕајамно поштовање. Али љубав према укућанима, које је оставила иза себе, носи у себи и не заборавља. Тако и ми у расејању не одолевамо забораву.

• Колико сте укључени у рад српске заједнице у Аустралији?
– Нажалост – веома мало. Увек се одазовем позиву да помогнем у ономе што могу. Да ли је мој избор или судбина, не знам, али покушавам да нас представим тамо где се не зна много о нама или се зна погрешно.

Сања Мирић – Шакић