Tekstilni umetnik i slikar Verica Delova iz Kanbere je život u Australiji započela davne 1980 – godine. Tada kao mašinski tehničar nije mogla da pronađe posao u struci. Nije bilo lako, ali je trebalo prehraniti porodicu, te nije bežala ni od jednog poštenog posla. Borila se iz sve snage da na životni put izvede svoje tri kćerke, kojima je sticajem okolnosti, kako sama kaže, bila i otac i majka. U tome je i uspela, prevazišla je sve prepreke, materinstvo i porodica su joj uvek bili prioritet a sada je ponosna baka četiri unuke i dva unuka, koje su njeno najveće bogatstvo.
Došlo je i vreme kada se posvetila i sebi i svojoj umetničkoj duši, koju još nosi iz rodnog Zemuna. Sada je u penziji, slika i piše. Član je nekoliko umetničkih grupa sa kojima je izlagala u preko 20 izložbi u proteklih pet godina. U međuvremenu, uspela je i da završi kurs na Institutu za tehnologiju u Kanberi i Metropoliten biznis koledž.
Sa ponosom ističe da je rođena 1950. godine u Zemunu od oca egejskog Makedonca i majke Srpkinje iz Like. Ovako za “Srpski Glas““ Verica Delova govori o svojim životnim usponima i padovima, uspesima i neuspesima.
• Kako je izgledala Vaša karijera?
– Kao mašinski tehničar, nisam mogla da nađem posao u Kanberi, tako da sam radila razne poslove, a najduže kao kuvar u jednom kafiću. Inače, kuvanje je jedan od mojih velikih užitaka. Nisam se stidela ni jednog poštenog posla, važno mi je bilo da zaradim dovoljno da bih mogla da obezbedim pristojan život deci i sebi.
• U čemu leži Vaša strast?
– Mir u svetu, bezbrižno detinjstvo sve dece na ovom svetu. Da svako ima dovoljno za neophodne potrebe, da sačuvamo prirodu i sve što nam je podarila. Ima razloga što su darovi tu, samo ih treba naći. Živeti sa prirodom i uz nju, a ne protiv nje. Odoleti pohlepi. Strast je divna, sve dok ne izgubi svoj pravac.
• Ko Vam je inspiracija u životu?
– Duhovnici, patrijarh Pavle, otac Pajsije, vladika Velimirović. Dobročinitelji Đoković, Divac. Umovi poput Tesle. Heroine kao Milunka Savić, Frida Kalo. Kreativni i praktični ljudi. Moj tata koji se nije bojao da kaže istinu. Moji stričevi i ujaci, koji su se borili za bolje sutra. Moji unuci koji mi daju razlog da se budim sa osmehom na licu. I sama kad sebi kažem, sve je to sa Božjom promišlju, pokušaj da spoznaš poruku.
• Šta bi najbliži prijatelji rekli o Vama ?
– To bi trebalo njih da pitatae. A ako me pitate po čemu bi želeli da me pamte, to vam mogu odgovoriti – po nesebičnosti.
• Kako usklađujete privatni i profesionalni život ?
– Uvek sam prvo radila ono što je bilo neophodno, a ostalo se nekako uklapalo. Ne dugo posle dolaska u Australiju, usledio je razvod. Život mi je predodredio da budem i majka i otac. Mislim da sam time sve rekla. Majka i otac su stigli krajem osamdesetih i uspela sam da sredim da ostanu. Godinu dana posle dovela sam i brata sa porodicom i svi smo bili na okupu, srce na mestu, ali i više odgovornosti. Hvala Bogu, sad nas ima dvadest i četvoro. Nažalost, moj tata je sada sa anđelima, kako moji unuci kažu. Nisam sebe nikad stavljala na prvo mesto, uvek sam bila pozadinac, dok sam za skoro sve ostalo bila u prvim redovima. Još od mog detinjstva majka je uvek govorila da sam sva tuđa. Sve ove godine, porodica, deca su mi bili na prvom mestu, a sada već mogu da se posvetim sebi i svom stvaralaštvu na umetničkom polju.
• Koja je Vaša izreka?
– Bolje da me obuzmu iskušenja, nego izazovi. Ja sam nekada bila agnostik. U životu sam uvek tragala za nečim. Kroz ta lutanja upoznala sam mnoge ljude, drugačije kulture, verovanja, religije. Počela sam da čitam dela naših „Staraca“ gde sam pronalazila odgovore. Ljude je obuzeo neki nemir, smutna vremena, koja su po meni veliki izazovi.
• Koja su Vaša tri najveća dostignuća do sada ?
– To što sam majka i sve što je vezano za materinstvo. Uspeh da pobedim gnev, mada je uzelo dosta godina. Uspeh je što sam naučila šta ustvari znači ona stara izreka „Život je najveća škola“
[box bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]
SNOVI SU LEPI DOK NE POSTANU NOĆNE MORE
• Koji je Vaš najbolji savet za ispunjen život?
– Budi ti. To je veoma teško u ovom vremenu. Izazovi su veliki, pa se često udaljimo od sebe u želji da postanemo neko drugi, jer mislimo da je trava u tuđoj bašti zelenija. Tu gubimo sebe, zaneseni nekim idejama koje su nam privlačne i čine nam se kao ostvarenje snova. Hoćemo neku slavu, imetak, popularnost, a da nismo ni svesni šta se krije iza tih želja. Bogatsvo je često precenjeno. Bogatstvo je zdrava i srećna porodica, pa i društvo u kome živimo, a sve ostalo je posed. Snovi su lepi dok ne postanu noćne more. [/box]
• Koliko je teško biti uspešna žena u Australiji?
– Zavisi šta podrazumevate pod uspehom. Prema mom mišljenju uspeh je održati porodicu, odgojiti zdravu decu i izvesti ih na pravi put, a to je jako teško svuda u svetu u današnje vreme. Uspeh je ostati čovek sa srcem deteta i živeti po Evanđelju.
• Šta ste naučili od Vaših roditelja?
– Sve one lekcije, koje sam učila na svojim greškama, umesto da sam učila iz njihovih saveta. Moj otac je znao da kaže, da pre nego što nešto daš, prežali, uzaludno je posle se kajati.
• Šta biste voleli da dobiejte od Srpske ženske mreže u Australiji?
– Mi Srbi smo stihijski narod. Kad dođe stani – pani, uvek smo spremni. Ideja za opstanak, rešavanje situacija u trenutku i hrabrosti, nikad ne zakažu. Nedostaje nam poštovanja prema nama samima, kao narodu. Nekako smo tuđi, poštujemo više tuđe, nego svoje. Nismo svesni svojih vrednosti, pametujemo previše, volimo da udaramo „kontru“, puni smo kajanja, ne opraštamo ni sebi samima, a kamoli drugima. Što reče Bećković – ganjamo se.
Želja mi je da sve to ne bude deo ove naše mreže. Želja mi je da preraste u jedan lep, raznobojan, raznovrstan, kvalitetan ćilim, kao onaj iz Pirota, koji je ne samo poznat, već i cenjen. Želja mi je da ideje naviru, da delimo iskustva, da možemo izneti mišljenje, a da ne preraste u nadmetanje i pametovanje. Da objavljujemo zbivanja koja se dešavaju u okruženju, pomažemo biznise gde god i kako možemo. Da organizujemo male skupove i druženja. Da imamo književni kutak, umetnički kutak, kutak za obaveštenja, informacije, savete, recepte, da bude svega za mlade, za majke i bake sa savetima i iskustvima…da se družimo. Da gajimo baštu našeg porekla, koje je veoma bogato. Želja mi je ne da samo povratimo dobru sliku o nama, nego i da operemo blato, kojim su je neki uprljali. Hajde da uradimo nešto na knjizi koja će prikazati našu kuhinju, rukotvorine, lečenje biljem, običaje…
Činjenica je da smo, ali ne samo kod nas, mi žene, jedni drugima neprijatelji. Želja mi je da to prevaziđemo i budemo sestre u pravom smislu reči.
• Imate li bilo kakav kontakt sa Srbijom, privatni ili profesionalni ?
– Da. Kako sa rodbinom, tako i sa prijateljima. Mi koji smo se rasuli po svetu, imamo velike sličnosti sa udajom. Kad se devojka uda, ona ulazi u novu familiju kojoj trrba da se prilagodi na neki način, uz uѕajamno poštovanje. Ali ljubav prema ukućanima, koje je ostavila iza sebe, nosi u sebi i ne zaboravlja. Tako i mi u rasejanju ne odolevamo zaboravu.
• Koliko ste uključeni u rad srpske zajednice u Australiji?
– Nažalost – veoma malo. Uvek se odazovem pozivu da pomognem u onome što mogu. Da li je moj izbor ili sudbina, ne znam, ali pokušavam da nas predstavim tamo gde se ne zna mnogo o nama ili se zna pogrešno.
Sanja Mirić – Šakić
