Погледаш у очи своје дете и видиш да му је нешто потребно, да га нешто боли, да је гладно или жедно али то не може рећи.Знаш да му је потребна помоћ али не знас како да му је пружиш. И разара те то, та немоћ да несто урадиш,да му некако помогнеш.Остаје ти да га јако загрлиш и да му обећаш да ћеш се борити…Борба ће бити тешка и неравноправна, на једној страни зла судбина,тешка и непозната болест, лоше прогнозе доктора а са друге твоје најаће и том тренутку једино оружје,родитељска љубав „није битна сила која напада,већ светиња коју браниш“
Тако су протицали први дани живота мале Јулије,девојчице рођене са тешким генетским поремећајем, названим Апертов синдром. Њени родитељи Јасмина и Ивица, млади брачни пар из Крагујевца одједном су наишли на тешко животно искушење да њихово дете неће бити исто као остала деца.
Ништа у животу ових младих људи није тако нешто наговештавало. После година забављања, завршених факултета и запошљавања одлучили су да своју љубав крунишу браком. Ни сазнање да ће Јасмина морати да роди после вештачке оплодње није реметило њихову идилу ,већ су љубављу премошчавали све препреке. Није било краја њиховој срећи када су сазнали да ће постати родитељи и да је оплодња била успешна. Јасмина је редовно обављала све прегледе и на прегледу генетике,где се генетске болести утврђују 98%,резултати су били добри.Све до деветог месеца трудноће,када је хитно пребачена за Београд и када је утврђено да ће беба бити рођена са Апертовим синдромом,тешким генетским поремећајем и да је нажалост она у оних 2% случајева када се прегледом није могло установити да нешто није у реду са плодом.
Уследиле су бесане ноћи у породици Ћуковић. Доктори су рекли да неће дуго живети, људи су рекли зла судбина против које се не може,а Ивица и Јасмина нису знали ста се дешава и шта их очекује.Све до дана када се Јулија родила и када су видели њене прелепе очи,када су схватили да она није као друга деца али да је уствари дете као и свако друго. И још више,то је њихово дете.Одлучили су да се боре за своје дете, да ураде све сто се урадити може, да победе и судбину и прогнозе лекара.
Претрагом по интернету сазнали су да нека деца успеју да се колико толико излече, чак и школу да заврше и да се сама о себи старају. Најважније је обавити главне операције што је могуће пре, како би мозак могао да се развија. Јулија је у Србији имала неколико операција које нису прошле баш успешно. Иначе Апертов синдром карактерисе срастање костију главе што доводи до притиска на мозак, проблеми са дисањем и слухом, спојени прсти на рукама и ногама и још неке аномалије. Иако има 3 године, Јулија не хода, зна само неколико речи а и храњење је велики проблем, па се користи специјална флашица.
Како срећа прати храбре,тако је и у овом случају породица Ћуковић имала среће да у посети родном крају Живослав и Снежана Филиповић из Аделаида чују за случај мале Јулије. После упознавања, овај племенити брачни пар одлучује да помогне и успева да успостави контакт са професором Давидом Давидом, искусним стручњаком у овој области. Годишње само 15-20 деце из иностранства добија третман у Краниофацијалној јединици у WCH. Снежана и популарни Џими, како је овде познат Живослав, иначе цењени чланови српске заједнице у Аделаиду успевају да обезбеде третман за Јулију, и њу и оца Ивицу и тетку Каћу доводе у Аустралију, примају у своју кућу и старају се о њима као својим најрођенијима. Потез за сваку похвалу.
Јулија је у Аделаиду вец 4 месеца и за то време је имала 30-так специјалистичких прегледа и две операције. Главна, на глави је урађена 10 фебруара и према рецима доктора Давида прошла је успешно. Њен отац је сигуран да јесте, јер каже њен загрљај после операције му је знак да се боље осећа, а њен осмех му је доказ да су повели у овој неравноправној борби. Само повели јер до коначне победе потребне су бар још две операције главе и неколико других операција. По речима доктора, Јулија је превише мала да би издржала неколико анестезија и операција у тако кратком року,тако да ће ових дана морати назад у Србију и онда ће наредних година долазити на операције.
Сви знамо да то неће бити тако лако,јер су финансијска средства потребна за лечење и авионске карте огромна. Породица Филиповић ће омогућити смештај,а на нама осталима је да помогнемо мало, јер свако наше мало је за Јулију много.Фолклорна група Опленац из Аделаида је покренула акцију прикупљања помоћи за Јулију. На прошлонедељном дружењу фолклорна група Карађорђе из Сиднеја донирала је одређену своту новца. Иако је била позамашна, нећемо помињати колико, јер је циљ да помогне колико ко може. Организовано је и појединачно скупљане новца а крајем месеца Опленац ће направити хуманитарну забаву за помоћ Јулији. У међувремену је отворен рачун за све хумане људе који желе да помогну Јулији да се избори за нормалан живот.
[box type=“tip“ bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″ fontsize=“20″]БРОЈ РАЧУНА ЈЕ
SERBIAN FOLKLORIC DANCE GRP OPLENAC INC FUNDRAISER
BSB 065-112 account number 10218272
COMMONWEALTH BANK
Ако имате било каквих питања или желите да помогне те на било који други начин можете се обратити председнику Опленца Милету Бранковићу на телефон 0408 840 962 или благајнику Адели Јовановић на 0413 548 665.[/box]
Да ли ће Јулија успети да се избори са опаком болешћу? То не знамо, али знамо да се храбро бори,да је једну битку добила и да ће и друге добити ако почну на време. Да ли ће Јулија знати да смо јој ми својим прилогом помогли? Вероватно неће, али када нас за неколико година поздрави својм осмехом са страница ових новина ми ће мо бити поносни што смо бар мало учествовали у њеној победи.
Срђан Јовановић, Аделаид
