Интервју са Иваном Милетићем, повратником из Kанбере из „Института за јавну дипломатију“ и Дарком Обрадовићем из „Центра за стратешку анализу“ у Београду
Два Београђанина, Дарко Обрадовић, програмски директор „Центра за стратешку анализу“ и Иван Милетић из „Института за јавну дипломатију“, који је један од скорашњих повратника из Аустралије (Kанбере), разговарали су са новинарком Српског Гласа, политикологом др Нином Марковић Kазе о положају Србије између великих сила. Повод је била недавно одржана јавна трибина у Београду на којој су учествовали политичари и некадашње дипломате попут Ивице Дачића и Душка Лопандића, као и невладине организације, где су дискутовали на тему “Место Србије у Евроатланској заједници”. Милетић ће такође поделити своје искуство повратника који се након више од 20 година одлучио да се из Kанбере пресели назад у своју дедовину и укључи у развојну ренесансу Србије.
Иване, реците нам како сте се и зашто упутили једним правцем ка Србији за време устаљеног живота у Аустралији?
Ја сам пореклом из Београда, деда, отац и ја смо ишли у исту основну школу у београдском насељу стара Kарабурма. У Аустралији сам живео више од 20 година, где сам емигрирао у октобру 2000. године. Повратак у Србију је нешто на шта смо се моја породица и ја одлучили још пре неколико година. Разлога за то је пуно, мој главни разлог је да су престали да постоје сви разлози због којих сам некада, као млад момак, напустио Србију. Србија је данас модерна земља у великом развојном покрету, уз мноштво нових инфраструктурних пројеката, који се раде и завршавају широм Србије. Електронска управа је у многоме убрзала бирократију у Србији и много брже и ефикасније се долази до потребне документације неопходне за живот и пословање.
Ви сте вероватно редак случај да се особа која је повратник одмах нађе у свом професионалном миљеу. Реците нам нешто више о томе и како се дијаспора може укључити?
За доброг експерта, у својој струци, границе нису баријере да се снађе и организује. Поготову данас у свету у којем рад преко интернета омогућава контакт са клијентима где год да се они налазе. Kао добар менаџер ја сам научио да је планирање унапред, кључ сваког успеха, тако да је повратак у Србију добро испланиран и то је мој савет за свакога. „Институт за јавну дипломатију“ је нова организација на јавној сцени Србије. Покренут је од групе младих људи из Kрагујевца у децембру прошле године, и ја сам решио да им помогнем са процесом да Институт поставе на ноге и покрену прве пројекте. За све то су потребне финансије и то је највећи изазов који је пред нама. Моментално је наш фокус на успостављању инфраструктуре неопходне за успешан рад и реализацију пројеката. Један од пројеката на којима радимо је и иницијатива за конкретан програм намењен повратницима из дијаспоре за Србију, намењен за Владу Србије.
Из угла повратника, како Вам делује Србија и шта бисте укратко посаветовали друге који то размишљају?
Мој савет свакоме у иностранству, ко планира повратак за отаџбину, је да се не ослања на своју родбину у Србији, када размишља о повратку у Србију, него да раде исто оно што би радили и у иностранству. Првенствено треба урадити добар преглед тржишта, контактирати пријатеље који су нешто остварили у Србији и поразговарати са њима о ризицима и изазовима на које може да се наиђе, као и о изводљивости пословних идеја које се имају. Потом треба направити план како да се дефинисани ризици и изазови заобиђу и превазиђу. Треба и испланирати све око школовања деце, за оне који имају децу школског узраста. Све ово је битно за оно најважније, а то је план чиме ћете се бавити када се вратите у Србију. Друго чега треба бити свестан је да од никог од нас, који се враћамо из иностранства, не очекује да ће радити посао за плату, код неког послодавца у Србији, јер су примања у Србији далеко испод било којих очекивања која ми имамо. Уз то, радне навике и начин управљања менаџера, на радном месту, су врло својствени Србији и културолошки шок је гарантован. Дајте себи времена од 6 месеци да се прилагодите и оријентишете и будете спремни да привређујете. Распитајте се како се у Србији отвара фирма и радите на томе. Пословање кроз фирме је лакше, мада постоји и облик предузетништва. Уколико ваши читаоци имају конкретна питања нека ми се слободно обрате путем имејла на miletic011@gmail.com.
Реците нам нешто о два недавна али врло битна скупа за Србију: ЕУ Савет који је дао статус кандидата Молдавији и Украјини и НАТО самит где се десила велика промена стратешког концепта.
Поред ова два самита не треба заборавити ни на самит Г7, који се дешава између њих и који има две главне теме: рат у Украјини и решавање питања несташица хране на светском тржишту, изазваних ратом у Украјини. Тако да се рат у Украјини јавља као главна тема свих ових самита најразвијенијих земаља света. Статус кандидата ће омогућити Украјини и Молдавији да приступе одређеним приступним фондовима и да договоре трговинске олакшице. Све остало је далек пут пред њима. Ово је више губитак Русије у односу на стратешко позиционирање према ЕУ и САД, јер је директно у супротности са стратешки дефинисаном позицијом Русије по питању Украјине и односа Украјине са ЕУ и САД. Самит НАТО – а је донео промену стратегије и званично укинуо досадашњи статус Русије као партнера и дефинисао је као претњу.
Шта Србија може да очекује што се тиче приступа ЕУ након одлуке око Украјине и Молдавије?
Показало се управо на самиту ЕУ да су балкански анимозитети главни покретач политике популизма код политичара који се тога држе на Балкану. Познат је став Хрватске академије знаности и уметности по питању приступа Србије ЕУ и шта они саветују хрватској Влади по том питању. Kако рат у Украјини буде све дуже трајао реално је очекивати и радикализацију тог става са хрватске стране. Може се са правом рећи да је балкански процес ка ЕУ одвојен од источноевропског и да он носи своје одвојене локалне ризике. Екстремистички кругови у Србији подржавају позицију Русије и већ неколико пута су правили протесте у Београду у знак подршке Русији. Током последњег протеста су бацили пиротехничка средства на објекат који за свој рад користи председник Србије и тиме послали јасну поруку о својим намерама.
Позиција Србије је врло незгодна из безбедносних разлога. ЕУ треба да да јасне сигнале и донесе одлуке, како би се убрзао приступни процес Србије и других земаља Западног Балкана ка ЕУ чланству, а не да у процес уноси локалне балканске анимозитете. Ово би смањило поменуте безбедносне ризике и отпор ка промени у Србији, што би омогућило бржи политички заокрет у самој Србији као ЕУ.
А шта са локалне стране кочи пут Србије ка ЕУ?
Ја видим да је питање заштите животне средине у Србији много озбиљан проблем и велики камен спотицања на путу Србије ка ЕУ. Познато је да се у Србији не прерађују отпадне воде из канализације и да се директно изливају у реке. Велики градови попут Зрењанина деценијама имају проблем са пијаћом водом. Ништа није боља ситуација у Ужицу и Ваљеву. Мале средине имају проблем са управљањем отпадом и дивљим депонијама. Бесправна градња има велики утицај на комуналну инфраструктуру, укључујући пијаћу воду и канализациону мрежу. Ништа није боља ситуација ни са заштитом животне средине у околини каменолома, којим управљају домаћи привредници.
Иванов колега и један од организатора трибине аналитичар Дарко Обрадовић имао је следећу поруку за наш читаоце:
“Прича о Србији као некаквој раскрсници је новијег датума и плод је манипулација. Део тих манипулација долазио је од комунистичког режима који је економски успон остварио шездесетих година на западном оружју и новцу, да би касније почео да се интересује и да нас повезује са земљама Трећег света са којима немамо ништа заједничко. Први и Други српски устанак су европске идеје, прописи који су донети, еманципација Србије била је у складу са духом националног ослобођења и формирања националне државе, што је европска идеја. Kасније можемо видети колико је модернизација Србије била под нападом снага повезаних за тадашњу Русију. Kада су радикали опструирали изградњу пруге, они су то чинили у руском стратешком интересу спречавања комуникацијског правца Берлин – Багдад. У данашње време Срби и грађани Србије врло добро знају да су најбоље школе, болнице, услови рада и живота у ЕУ. Европска Унија као концепт код Срба је повезана са бољим начином живота. Међутим, већ 3 деценије постоје снажне групације које покушавају да добар избор представе за лош, а од европске Србије да праве земљу трећег света. Много је велики раскорак, између реалности и пропаганде.
Под ударом емотивних манипулација намеће се изазов како извршити идентификацију грађана и администрације са европским интеграцијама. Ова агресија Русије на Украјину само је интензивирала пропагандну радијацију и биће потребна државничка визија да се Србија напокон европеизује односно усмери тамо где је потекла и тамо где припада.”
Иако је процес европских интеграција Србије и довео до такозваног политизације и умора грађана услед предугог чекања на ред за приступ, остаје нада да ће се процес модернизације Србије наставити улазним путем, уз заједничке напоре матице и дијаспоре, укључујући и повратнике из Аустралије.