Књижевни клуб „Саборник“ из Перта је прошле суботе у ресторану Вила Монако на Морлију одржао први овогодишњи књижевни сусрет. Поред наступа чланова Клуба с њиховим прилозима, вече је било посвећено и проглашењу победника песничког конкурса Милорад Цумбо, који се одржава већ трећу годину. Конкурс је основао пертски песник и музичар
Миљан Ковачевић у спомен на име јајачког трагично преминулог песника Милорада Цумбе. На конкурс, који је расписан крајем прошле године, пристигао заиста импозантан број песама од око 60 аутора, па је жири на челу с Мирјаном Драговић, садашњим председником Клуба, имао пуне руке посла и морао одложити одлуку од децембра прошле године. На Конкурсу су учествовали углавном песници из Србије, али и из Аустралије и других делова света где живе наши људи који пишу ћирилицом.
Тема Конкурса је била слободна, па су песнике учеснике карактерисали различити типови поезије, како по форми и тематици, тако песничком језику и стилу. Може се издвојити велики број песама са социјалном тематиком, родољубивих, мисаоних или филозофских, сатиричних, тужбалица, али и велики број љубавних, понека еротска, па чак и дечјих песама.
Поред нимало лаке одлуке о победнику, жири се ипак на крају одлучио да прво место заузме поезија Ане Стјеља из Београда. Друго место је припало Валентини Петровић из Атине, а треће Биљани Китић-Чакар из Прњавора.
Песме Ане Стјеља, којима је учествовала на овом Конкурсу, карактеришe мисаоност, кроз веома изражајну симболичност језика и елегично расположење у усамљености и изгубљености песника и човека у борби и немоћи у односу на самог себе и законе универзума. Иако тематски тешке, њене песме нису мрачне, већ ведре и кроз стихове провејавају нежни зраци светлости и наде, уз подсећање на улогу и задатак песника и човека који је рођен као добар и који својим животом и стваралаштвом мора да негује ту исконску врлину.
Уосталом, о песнику најбоље говоре његови стихови.
Ана Стјеља: ДУША МОЈА
Изронила из модрих вода,
из лаве вулканске руке пружила,
прва јој реч беше: „слобода”,
својом је добротом свет зла наружила.
Кише је тешке у недра своја скупила
облаке путујуће под велом наде сакрила,
на сцену је окрутну срамежљиво ступила,
крилима је својим, неба свод наткрила.
Корак по корак, дуго је лутала
путеве далеке храбро је походила
ал’ у тој шуми чуда, никад није залутала
са даном сваким к’о да се изнова родила.
Душа моја снена, то је
од искона, обличја чистог
од постанка чува врлине своје
трагајућ’ за неким обличја истог.
Судећи према популарности писане речи која очигледно расте, њижевни клуб „Саборник“ се нада да ће убрзо постати значајно књижевно удружење што се тиче српске дијаспоре целог света.
М.Д.
