Да се разумемо. Говорим о себи и свом постојању.

По свој природи сам осетљив и плашљив због природне конструкције тела.
Време животног одрастања су била страшна, да не кажем, паклена, и овако осетљив пролвачио сем се кроз тај живот као одерани јарац кроз густо трње.
Сваки животни убод био је очајнички јаук, крик и врисак.
Нисам желео да изазивам судбину па сам избегавао све додире које би евентуално могли да ме повреде. Не желим да убијем комарца, нити буба швабу, јер су, кажем, божија створења, са богом даним животом, значи, бића као и ја што сам. Хоћу рећи да се сматрам духовним бићем.
Људи који ме знају то осећају у моменту кад ме угледају.

Међутим, не знају моју тајну, које ни ја нисам био свестан а то је да сам способан да будем звер, кад граница трпљења преврши меру. Тад крв јурне у главу и више не владам својим разумом ни осећањма, нежан ни за бога, ни за оца ни мајку ни за брата ни сестру. Видим само једно, уништити разлог своје несношљиве боли.

Нисам само ја такав већ и већина мојих сународника рођених на терену тамо где сам и ја одрастао, без обзира на религију.
Видео сам то безброј пута, ишчуђавао се у свом неразумевању све док нисам спозано да сам исти.

Ако људе ставимо у ситуацију крајње беде као вукове у кавез па им ускратите храну, они ће се међусобно истребити. Појешће једни друге не питајући се ко их је ставио у кавез.
Роћен сам у најсиромашнијем селу у најсиромашнијој породици. Много чељади, мало средстава за опстанак, премало земље коју нам је ага доделио.
Дошло време да се браћа деле а нема шта да се дели сем једне плодне долинице не веће од 40 квадрата. Мој отац и стриц су ту долиницу делили цео боговетни дан, ударили камен међаш и касно у ноћ отишли на спавање.

Изјутра, стриц се први пробудио, отишао да погледа међаш. Учинило му се да је камен померен на његову штету, опсовао брату мајку јер је као померио међаш за читаву стопу.
Отац је чуо псовку и одмах дограбио косу да сасече рођеног брата а овај је дограбио брадвиљ – секиру да се брани. Сасекли би један другог да се однекуда није појавила њихова мајка и стала међу њих, говорећи:
„Не синови моји. Прво сеците мене да не гледам бруку.“
Настао је рат и отац је одмах убијен а стриц је постао официр. Једном приликом подсетио сам стрица на догађај. Зачудио се како то знам за његову тајну срамоту и реаговао – “ Ех, синовче, био сам неопростиво глуп! Носим то у себи као тешку мору“. Волео сам стрица и покушах да га утешим: “ Немој, Чича, ниси ти толико крив, већ немаштина у коју нас је бег увалио.“

А виђао сам где је брат смртно убо ножем рођеног брата само зато што га је овај изазивао.

Пошли су на збор и успут је старији брат, из чисте досаде, рекао млађем да ће се ухватити у коло до ђевојке у коју је овај био лудо заљубљен. Млађи брат није схватио шалу, јер је у питању била његова част, па је опоменуо брат: „Ако то урадиш, убошћу те“ и један и други су урадили што су обећали и старији брат је издахнуо на путу до болнице, смртно убоден ножем.
Млађи је бранио своју витешку част, пред светом и девојком у коју је био заљубљен.
Имамо ми и другу особину, коју морам објаснити.
У вагон воза, који је био толико пун да се међу људе није мога увући игла, један од мојих земљака је упорно покушавао ући, мада су сви видели да он покушава немогућу мисију и жртвује живот, јер је воз већ био у покрету. Имао је у глави само једну мисао, коју је јасно говорио; „ја морам ући“. Обесио се о вагон, држећи се за ручке од врата и тако висећи издражо до следеће станице а онда потражио други у који се угурао, газећи по људима, који су негодовали. Ништа није вредело, само је понављао: „Ја морам ући“. Е, такви су моји земљаци а такав сам и ја. Нећу ни мрава да згазим све док ми неко не прекорачи праг моје толеранције кад престају сви људски обзири, кад губим свест до самоуништења.

У ова катаклизмична времена, тај нас каректер управо уништава јер су нас непријатељи добро проучили па користе слабости, на врло прецизан и веома перфидан начин. Знају они прецизно на шта смо осетљиви па нам аранжирају такве ситуације и ми се мећусобно искрвисмо док се они задовољно смеше узивајуци у својој вештини успешне режије.
Многи од нас то јасно виде али их срамота да признају сопствене грешке и упорно настављају куда су кренули у смислу; “ Ја морам ући“.

Ово што кажем је тврда истина јер сам радио на таквом месту где ми је било доступно да то видим црно на бијело а и да ми се каже отворено пар година раније него што је остварено етничко премештање (чишћење) али нисам ни усну могао замислити начин на који ће то бити остварено и режије којих сам био сведок.

Одговорно тврдим да етничко измештање (чишћење) научно смишљеноу Европској геопплитичкој опсерваторији са седиштем и француском граду Лиону. А да су крваве режије спроведене од америчког стручњака за такве послове који се зове Бокер који је јавно показао своје лице у Рачку а тајно у улици Васе Мискина, Меркалама и Сребреници.
Он је смишљао такве режије у Латинској америци а после у Југославији па је наставио на Блиском истоку па и у својој земљи, 11. сетембра и рушењем Трговинског центра у Њујорку.Свуда изазивајући, где је требало изазвати крваве ратове, масовна убиства и поплаву милиона избеглица који безнадежно траже услове да преживе овај армагедон.
Поразне последице видимо и осећамо сви на свој кожи у целом свету а ипак настављамо да се крвимо међусобно срљајући заједно у паклену црну рупу без дна.
Колико још јуче, заменик реис – ул- улема , Јусуфспахић даде интервју у коме констатова да Српски народ није геноцидан али Ратко Младић јесте.
Није именовао Насера Орића а мора да познаје основне карактерне црте свога народа коме је верски поглавар. Мора да познаје да неоправдан злочин и зликовачка дела која је овај учинио мноштву Срба, да је то морало изазвати реакцију, око за око, крв за крв у коме се заборавља на бога на којег се Јусуфпасић често позива. Његова слаткоречивост и очигледна демагогија је утолико опасна је том реториком обмануо српско становништво. Као Младић је атак на традиционално Српско витештво својим геноцидним карактером. Има ли ишта опасније него овако заобилазно оцрнити српски народ. Младић познат у Српском народу као војни витез али у ситуацији која је аранжирана он није имао то снагу да спречи освету, јер је није имао ни сам бог. Тако је то весто аранжирано а последице су видљиве и у поступку и говору овог верског владара.
Улема се не пита да ли је Насер Орић мислио на бога кад је вршио злодела над Српском децом, невиних суседима.

Ако верски поглавар очигледно запоставља суштину проблема и својим „незнањем“ прави несагледиву штету, није ли управо то тај геноцидни каракер, јер је као последицу изазвао писање овог чланка који даље низом оваквих нити производи ђавоље дело посејано међу нас.
Ово је изазвана реакција, којој се не може одолети ма колико се томе опирао Ратко Младић, као човек, војник и витез је бар урадио све што је стајало у његовој моћи да спречи слепу освету али није имао шансе да на хиљаду места буде истовремено. Осветника је било много али упола мање
него што их је Орић креирао.
Посредно и интервју Јусуфспахића којем уточиште да је град Београд и омогућује избацивање змијског отрова чини исто што и Орић кога није поменуо ни једном речи.
Није ли нас неко ставио у ситуацију крајње беде као мога оца и стрица па се сад међусобно прождиремо. То је та „паукова мрежа“ и ми се пецамо ко муве без главе а онда паук изађе и посиса задње животне сокове из нас.

Мићо Ступар

[box type=“note“ bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“3″]Више о животу и раду Миће Ступара можете видети на веб сајту http://www.micostupar.com/[/box]