PAUKOVA MREŽA

Mićo Stupar
Mićo Stupar

Da se razumemo. Govorim o sebi i svom postojanju.

Po svoj prirodi sam osetljiv i plašljiv zbog prirodne konstrukcije tela.
Vreme životnog odrastanja su bila strašna, da ne kažem, paklena, i ovako osetljiv prolvačio sem se kroz taj život kao oderani jarac kroz gusto trnje.
Svaki životni ubod bio je očajnički jauk, krik i vrisak.
Nisam želeo da izazivam sudbinu pa sam izbegavao sve dodire koje bi eventualno mogli da me povrede. Ne želim da ubijem komarca, niti buba švabu, jer su, kažem, božija stvorenja, sa bogom danim životom, znači, bića kao i ja što sam. Hoću reći da se smatram duhovnim bićem.
Ljudi koji me znaju to osećaju u momentu kad me ugledaju.

Međutim, ne znaju moju tajnu, koje ni ja nisam bio svestan a to je da sam sposoban da budem zver, kad granica trpljenja prevrši meru. Tad krv jurne u glavu i više ne vladam svojim razumom ni osećanjma, nežan ni za boga, ni za oca ni majku ni za brata ni sestru. Vidim samo jedno, uništiti razlog svoje nesnošljive boli.

Nisam samo ja takav već i većina mojih sunarodnika rođenih na terenu tamo gde sam i ja odrastao, bez obzira na religiju.
Video sam to bezbroj puta, iščuđavao se u svom nerazumevanju sve dok nisam spozano da sam isti.

Ako ljude stavimo u situaciju krajnje bede kao vukove u kavez pa im uskratite hranu, oni će se međusobno istrebiti. Poješće jedni druge ne pitajući se ko ih je stavio u kavez.
Roćen sam u najsiromašnijem selu u najsiromašnijoj porodici. Mnogo čeljadi, malo sredstava za opstanak, premalo zemlje koju nam je aga dodelio.
Došlo vreme da se braća dele a nema šta da se deli sem jedne plodne dolinice ne veće od 40 kvadrata. Moj otac i stric su tu dolinicu delili ceo bogovetni dan, udarili kamen međaš i kasno u noć otišli na spavanje.

mico stupar 1Izjutra, stric se prvi probudio, otišao da pogleda međaš. Učinilo mu se da je kamen pomeren na njegovu štetu, opsovao bratu majku jer je kao pomerio međaš za čitavu stopu.
Otac je čuo psovku i odmah dograbio kosu da saseče rođenog brata a ovaj je dograbio bradvilj – sekiru da se brani. Sasekli bi jedan drugog da se odnekuda nije pojavila njihova majka i stala među njih, govoreći:
„Ne sinovi moji. Prvo secite mene da ne gledam bruku.“
Nastao je rat i otac je odmah ubijen a stric je postao oficir. Jednom prilikom podsetio sam strica na događaj. Začudio se kako to znam za njegovu tajnu sramotu i reagovao – “ Eh, sinovče, bio sam neoprostivo glup! Nosim to u sebi kao tešku moru“. Voleo sam strica i pokušah da ga utešim: “ Nemoj, Čiča, nisi ti toliko kriv, već nemaština u koju nas je beg uvalio.“

A viđao sam gde je brat smrtno ubo nožem rođenog brata samo zato što ga je ovaj izazivao.

Pošli su na zbor i usput je stariji brat, iz čiste dosade, rekao mlađem da će se uhvatiti u kolo do đevojke u koju je ovaj bio ludo zaljubljen. Mlađi brat nije shvatio šalu, jer je u pitanju bila njegova čast, pa je opomenuo brat: „Ako to uradiš, ubošću te“ i jedan i drugi su uradili što su obećali i stariji brat je izdahnuo na putu do bolnice, smrtno uboden nožem.
Mlađi je branio svoju vitešku čast, pred svetom i devojkom u koju je bio zaljubljen.
Imamo mi i drugu osobinu, koju moram objasniti.
U vagon voza, koji je bio toliko pun da se među ljude nije moga uvući igla, jedan od mojih zemljaka je uporno pokušavao ući, mada su svi videli da on pokušava nemoguću misiju i žrtvuje život, jer je voz već bio u pokretu. Imao je u glavi samo jednu misao, koju je jasno govorio; „ja moram ući“. Obesio se o vagon, držeći se za ručke od vrata i tako viseći izdražo do sledeće stanice a onda potražio drugi u koji se ugurao, gazeći po ljudima, koji su negodovali. Ništa nije vredelo, samo je ponavljao: „Ja moram ući“. E, takvi su moji zemljaci a takav sam i ja. Neću ni mrava da zgazim sve dok mi neko ne prekorači prag moje tolerancije kad prestaju svi ljudski obziri, kad gubim svest do samouništenja.

U ova kataklizmična vremena, taj nas karekter upravo uništava jer su nas neprijatelji dobro proučili pa koriste slabosti, na vrlo precizan i veoma perfidan način. Znaju oni precizno na šta smo osetljivi pa nam aranžiraju takve situacije i mi se mećusobno iskrvismo dok se oni zadovoljno smeše uzivajuci u svojoj veštini uspešne režije.
Mnogi od nas to jasno vide ali ih sramota da priznaju sopstvene greške i uporno nastavljaju kuda su krenuli u smislu; “ Ja moram ući“.

Ovo što kažem je tvrda istina jer sam radio na takvom mestu gde mi je bilo dostupno da to vidim crno na bijelo a i da mi se kaže otvoreno par godina ranije nego što je ostvareno etničko premeštanje (čišćenje) ali nisam ni usnu mogao zamisliti način na koji će to biti ostvareno i režije kojih sam bio svedok.

Odgovorno tvrdim da etničko izmeštanje (čišćenje) naučno smišljenou Evropskoj geopplitičkoj opservatoriji sa sedištem i francuskom gradu Lionu. A da su krvave režije sprovedene od američkog stručnjaka za takve poslove koji se zove Boker koji je javno pokazao svoje lice u Račku a tajno u ulici Vase Miskina, Merkalama i Srebrenici.
On je smišljao takve režije u Latinskoj americi a posle u Jugoslaviji pa je nastavio na Bliskom istoku pa i u svojoj zemlji, 11. setembra i rušenjem Trgovinskog centra u Njujorku.Svuda izazivajući, gde je trebalo izazvati krvave ratove, masovna ubistva i poplavu miliona izbeglica koji beznadežno traže uslove da prežive ovaj armagedon.
Porazne posledice vidimo i osećamo svi na svoj koži u celom svetu a ipak nastavljamo da se krvimo međusobno srljajući zajedno u paklenu crnu rupu bez dna.
Koliko još juče, zamenik reis – ul- ulema , Jusufspahić dade intervju u kome konstatova da Srpski narod nije genocidan ali Ratko Mladić jeste.
Nije imenovao Nasera Orića a mora da poznaje osnovne karakterne crte svoga naroda kome je verski poglavar. Mora da poznaje da neopravdan zločin i zlikovačka dela koja je ovaj učinio mnoštvu Srba, da je to moralo izazvati reakciju, oko za oko, krv za krv u kome se zaboravlja na boga na kojeg se Jusufpasić često poziva. Njegova slatkorečivost i očigledna demagogija je utoliko opasna je tom retorikom obmanuo srpsko stanovništvo. Kao Mladić je atak na tradicionalno Srpsko viteštvo svojim genocidnim karakterom. Ima li išta opasnije nego ovako zaobilazno ocrniti srpski narod. Mladić poznat u Srpskom narodu kao vojni vitez ali u situaciji koja je aranžirana on nije imao to snagu da spreči osvetu, jer je nije imao ni sam bog. Tako je to vesto aranžirano a posledice su vidljive i u postupku i govoru ovog verskog vladara.
Ulema se ne pita da li je Naser Orić mislio na boga kad je vršio zlodela nad Srpskom decom, nevinih susedima.

Ako verski poglavar očigledno zapostavlja suštinu problema i svojim „neznanjem“ pravi nesagledivu štetu, nije li upravo to taj genocidni karaker, jer je kao posledicu izazvao pisanje ovog članka koji dalje nizom ovakvih niti proizvodi đavolje delo posejano među nas.
Ovo je izazvana reakcija, kojoj se ne može odoleti ma koliko se tome opirao Ratko Mladić, kao čovek, vojnik i vitez je bar uradio sve što je stajalo u njegovoj moći da spreči slepu osvetu ali nije imao šanse da na hiljadu mesta bude istovremeno. Osvetnika je bilo mnogo ali upola manje
nego što ih je Orić kreirao.
Posredno i intervju Jusufspahića kojem utočište da je grad Beograd i omogućuje izbacivanje zmijskog otrova čini isto što i Orić koga nije pomenuo ni jednom reči.
Nije li nas neko stavio u situaciju krajnje bede kao moga oca i strica pa se sad međusobno proždiremo. To je ta „paukova mreža“ i mi se pecamo ko muve bez glave a onda pauk izađe i posisa zadnje životne sokove iz nas.

Mićo Stupar

[box type=“note“ bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“3″]Više o životu i radu Miće Stupara možete videti na veb sajtu http://www.micostupar.com/[/box]

KOMENTARI
Svi komentari i poruke objavljeni na veb portalu su privatno mišljenje autora i komentatora i ne predstavljaju stavove vlasnika veb portala, njegove administracije i redakcije Srpski Glas.