Пише: Мићо Ступар

[dropcap font=“0″]З[/dropcap]нате ли шта ме мучи? До скора, нисам знао ни ја. Спознао сам да ми је мозак загађен. Од те спознаје, ухватила ме паника. Хоћу да побегнем. Али не видим где ни куда. Онда се питам, зашто да бежим сам? Имам децу, унуке. Зар да њих остављам на милост и немилост безумницима. Паника ме хвата од тога што не знам шта да радим. Живим НЕМОЋ И СТРАХ ОД НЕМОЋИ.

Већ сам ту пред крај живота. Видим већ црну рупу и неизбежно. Тога ме није страх али ме страх животне ситуације у коју сам доведен. Страх ме од безумних и сурових. Запањио сам се када сам схватио колико дубоко може бити људско безумље. Више не могу да му сагледам дно и због тога ме хвата паника. А вас? Хвата ли вас паника?

Да ли и видите и осећате ово што ја видим и осећам. Безумници свесрдно раде на томе да и ви то осећате, али да не видите одакле и због чега живите у паници и страху. Помирени сте са „неизбежном судбином“, коју они креирају. Они уживају у улози злих богова иако знају да су и они смртни и да ни они не могу избећи неизбежно. Уживају у креацији невиђеног зла које гомилају попут долара. Никад им доста долара и зла по цену уништења свега што живи на овој, толико лепој и толико јадној планети. Они уживају да од раја чине пакао. Како да се избавим из тога пакла? Како да очистим мозак који су ми загадили? Више не могу да уживам ни у чему што сам некада волео.

Не могу да поједем зрно грожђа. Напуњено је пестицидом и одвратног је укуса. Исто је са бананом, поморанџом, шљивом, крушком, јабуком. Лепи су на око, али имам осећај да их је припремила зла вештица.
Не могу удахнути чист ваздух пуним плућима. Пун је отровне прашине и нано алуминијумске технологије. Не могу попити гутљај воде. Смрди на хемију. Од млека и хлеба ме одмах заболи стомак. Више не смем укључити телевизор. Чим га укључим видим лаж и превару од реклама, видим рат, ратну беду и разарање, експлозије и војнике као са неке друге страшне планете, видим уцрвљале лешеве, видим милионе мртвих, милионе безнадежних избеглица разрогачених очију од очаја, безнађа…

Видим фабрикацију страха, од пропасти света, климатских промена, вештачки креираних епидемија, свињског грипа, птичијег грипа, коњског грипа, лудих крава. ЕБОЛЕ…
Како да се заштитим од овако сурових напада на моју душу, психу, на моје физичко биће? Појединац без одбране, без оружја наспрам органозоване државе, организација, софистицираног оружја, армија савршено увежбаних за убијање, од јавних гласила, од тајних организација, од перфидних лажи. Имам ли било какву шансу?

Креатори зла имају све. Сва могућа средства су им дозвољена без икаквог моралног ограничења. Таман сам помислио да су перфидне епидемије у креацији страха доживеле своју кулминацију и тако чисто разоткривене а они креираше случај еболе. Онда председник САД, Обама, јавно оптужи Путина за ту креацију. Путин није послао своје војне трупе да сузбијау ту „епидемију“ већ он, Нобеловац за мир. Кад видех на телевизији да народ бежи пред најездом тих војника у скафандерима, посумњах. Кад видех да међу зараженим „хуманитарцима“ нема ни једног од хиљада војника већ само понеки лекар или болничарка, посумњах. И зашто војне трупе у сузбијању епидемије? Зашто је епидемија настала у земљама Африке богатим драгим каменом, нафтом? Спознадох истину о томе ко је креирао епидемију и подигао тако огромну халабуку, попут оне о свињској грипи. Шта сад да кажем господину Обами и шта значи мој јадни немушти глас.

Шта да имам такву моћ па да дрекнем да ме цео свет чује. Лако би ме убила „Тешка реч“ истине, јер ме они прате, добро пазећи шта радим и говорим. (Ако нешто чујеш… дођи и кажи).

Шта радим? Апсолутно ништа. Исто што и ви. Чувам свој конформизам, мада од конформизма немам ништа. Ту немам шта да чувам. Већ сам навикао да живим у страху и паници. То ми је постала навика. Мој конформизам који љубоморно чувам, моја паника је узбудљиво позориште. Свиђа ми се мој загађени мозак и халапљиво једем затровано грожђе, удишем затровани ваздух и пијем затровану воду.

Ујутру, кад се бријем, пљунем себи у лице и гласно кажем: „Бедниче“.
Они су постигли свој запањујући и безочни циљ. Побиће милионе оваквих као ја да би попунили своју касу.