Пише: Славиша Павловић
Не знам где смо, у историји, кренули погрешним путем, али овде се систем вредности толико променио да се дивимо и радујемо нормалним појавама. А што је најгоре, тим дивљењем, често истичемо сопствену ненормалност, која је сваким даном све видљивија.
Највећи херој, протекле недеље, у Србији, био је возач градског аутобуса. Он је зауставио аутобус, током вожње и рекао да неће наставити да вози уколико неко од путника не устане трудници да седне. Пре тога је, видевши трудницу, замолио путнике да неко уступи место, али се нико није одазвао његовом позиву. Која туга!
Од најмање сто људи у аутобусу, нико није желео да уступи место након молбе. Нико. Када сам сазнао за овај догађај искрено сам пожелео да нестанемо, као народ, што ће се, уз овакав однос према женама и догодити. Битно је да су 8. марта сви куповали цвеће и честитали Дан жена.
Не могу да кажем да смо сви такви, али од толико људи у аутобусу, нигде човека. Да ли смо толико пропали, полудели, скренули или смо само безобразни? Зашто очекујемо боље, када га сигурно, после овог не заслужујемо? Одакле нам право да сутра пожелимо себи срећу, ако нисмо способни да учинимо један мали гест. Напросто ме чуди, како гомила стоке, који се називају путницима, није претукла возача аутобуса или га натерала да он устане трудници, јер би то било сасвим нормално.
Искрено, могу да пишем о политичарима, смањењу плата, лошем систему и другим глупостима, али то су све мале, готово занемарљиве ствари у поређењу са овом. Недавно је новинарка једног дневног листа направила занимљиву репортажу у којој је човек, такође новинар, одглумио несвестицу на улици и пао на тротоар. Мислите ли да су се људи окупили да помогну? Било их је наравно, али у просеку, сваки стоти пролазник, јер је овде ваљда и сваки стоти нормалан, попут возача аутобуса, па се то нажалост може сматрати херојством. У земљи Стефана Немање, Светог Саве, цара Душана, Милоша Обилића, данас се нормалност сматра храброшћу, јер овде је заиста храбро бити нормалан. Изгледа да смо ону Бекетову “Луд је само онај чија се лудост не поклапа са лудошћу већине” буквално схватили и нормално прогласили ненормалним, а ненормално уздигли до таквих висина, да је толико снажно ухватило корен, да ми се чини да се никада неће осушити.
Наравно, медији, који управо представљају одраз овакве Србије, прогласили су нормалног човека за хероја, чиме га нису уздигли, али су и себе и све нас унизили, по ко зна који пут, објашњењем о херојском подвигу, у ком нема ништа херојски, него искључиво нешто што је природно, нормално и о чему не треба превише говорити, јер то напросто треба да буде тако.
Такође, пре неколико месеци сам писао о Филипу Вукши, човеку који је уредио једну аутобуску станицу, офарбао, обновио да не личи на шталу. Против њега је тада поднета пријава, јер је самоиницијативно урадио оно што су требали државни органи, који су га између осталог и утужили. Овом приликом, морам да напоменем, да Вукша није ослобођен, него кажњен, тако да је држава показала како се у Србији третирају добри људи који јој желе боље. Али, да је дотични изашао на улицу, запалио нечију заставу испред амбасаде, или излупао излог, онда би казна, иако би се десила, била представљена као политички напад на младог активисту који жели добро Србији.
Туга је, што се поводом овог, не огласи неко од званичних државних органа, као глас савести, али осим Заштитника грађана, нико није желео да коментарише, чак ни та малобројна опозиција која се игра бесмисленим стварима попут Владе у сенци, у којој се налазе управо они који су допринели да се систем вредности развије на овај начин. Наравно, не могу да не кажем, да ови у садашњој власти нису њихови достојни наследници, познати по обесмишљавању обесмишљеног.
Но, врхунац глупости, по мом мишљењу, долази од неког ко би требао да буде културна елита у Србији. Наиме, глумац Мики Манојловић режира представу Ромео и Јулија, која представља сарадњу између српских и албанских глумаца и изводиће се у Приштини и Београду.
То је порука мира. Лепо. Сви смо за мир. У Београду ће представа бити изведена без проблема, моћи ће и Албанци да присуствују, али да ли ја могу да одем на Косово и одгледам представу? Баш бих волео, да притом прошетам улицом, а да сви знају да сам Србин?
Не знам зашто, али ко год да је, из Србије, дао паре за ову представу, могао је да приложи за неку представу, где су глумци из Србије, јер познајем неколико добрих глумаца који једва састављају крај с крајем. Овако, улагаћемо у албанске глумце, наши ће да цркавају од глади, а све под паролом “Ми смо за мир. Ово је култура.”
Ја јесам за мир, помирење, сарадњу, али нисам за давање шансе албанском глумцу, док год постоји српски, који је једнако добар и незапослен.
Догодине у Приштини!
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs
