Piše: Slaviša Pavlović
Ne znam gde smo, u istoriji, krenuli pogrešnim putem, ali ovde se sistem vrednosti toliko promenio da se divimo i radujemo normalnim pojavama. A što je najgore, tim divljenjem, često ističemo sopstvenu nenormalnost, koja je svakim danom sve vidljivija.
Najveći heroj, protekle nedelje, u Srbiji, bio je vozač gradskog autobusa. On je zaustavio autobus, tokom vožnje i rekao da neće nastaviti da vozi ukoliko neko od putnika ne ustane trudnici da sedne. Pre toga je, videvši trudnicu, zamolio putnike da neko ustupi mesto, ali se niko nije odazvao njegovom pozivu. Koja tuga!
Od najmanje sto ljudi u autobusu, niko nije želeo da ustupi mesto nakon molbe. Niko. Kada sam saznao za ovaj događaj iskreno sam poželeo da nestanemo, kao narod, što će se, uz ovakav odnos prema ženama i dogoditi. Bitno je da su 8. marta svi kupovali cveće i čestitali Dan žena.
Ne mogu da kažem da smo svi takvi, ali od toliko ljudi u autobusu, nigde čoveka. Da li smo toliko propali, poludeli, skrenuli ili smo samo bezobrazni? Zašto očekujemo bolje, kada ga sigurno, posle ovog ne zaslužujemo? Odakle nam pravo da sutra poželimo sebi sreću, ako nismo sposobni da učinimo jedan mali gest. Naprosto me čudi, kako gomila stoke, koji se nazivaju putnicima, nije pretukla vozača autobusa ili ga naterala da on ustane trudnici, jer bi to bilo sasvim normalno.
Iskreno, mogu da pišem o političarima, smanjenju plata, lošem sistemu i drugim glupostima, ali to su sve male, gotovo zanemarljive stvari u poređenju sa ovom. Nedavno je novinarka jednog dnevnog lista napravila zanimljivu reportažu u kojoj je čovek, takođe novinar, odglumio nesvesticu na ulici i pao na trotoar. Mislite li da su se ljudi okupili da pomognu? Bilo ih je naravno, ali u proseku, svaki stoti prolaznik, jer je ovde valjda i svaki stoti normalan, poput vozača autobusa, pa se to nažalost može smatrati herojstvom. U zemlji Stefana Nemanje, Svetog Save, cara Dušana, Miloša Obilića, danas se normalnost smatra hrabrošću, jer ovde je zaista hrabro biti normalan. Izgleda da smo onu Beketovu “Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine” bukvalno shvatili i normalno proglasili nenormalnim, a nenormalno uzdigli do takvih visina, da je toliko snažno uhvatilo koren, da mi se čini da se nikada neće osušiti.
Naravno, mediji, koji upravo predstavljaju odraz ovakve Srbije, proglasili su normalnog čoveka za heroja, čime ga nisu uzdigli, ali su i sebe i sve nas unizili, po ko zna koji put, objašnjenjem o herojskom podvigu, u kom nema ništa herojski, nego isključivo nešto što je prirodno, normalno i o čemu ne treba previše govoriti, jer to naprosto treba da bude tako.
Takođe, pre nekoliko meseci sam pisao o Filipu Vukši, čoveku koji je uredio jednu autobusku stanicu, ofarbao, obnovio da ne liči na štalu. Protiv njega je tada podneta prijava, jer je samoinicijativno uradio ono što su trebali državni organi, koji su ga između ostalog i utužili. Ovom prilikom, moram da napomenem, da Vukša nije oslobođen, nego kažnjen, tako da je država pokazala kako se u Srbiji tretiraju dobri ljudi koji joj žele bolje. Ali, da je dotični izašao na ulicu, zapalio nečiju zastavu ispred ambasade, ili izlupao izlog, onda bi kazna, iako bi se desila, bila predstavljena kao politički napad na mladog aktivistu koji želi dobro Srbiji.
Tuga je, što se povodom ovog, ne oglasi neko od zvaničnih državnih organa, kao glas savesti, ali osim Zaštitnika građana, niko nije želeo da komentariše, čak ni ta malobrojna opozicija koja se igra besmislenim stvarima poput Vlade u senci, u kojoj se nalaze upravo oni koji su doprineli da se sistem vrednosti razvije na ovaj način. Naravno, ne mogu da ne kažem, da ovi u sadašnjoj vlasti nisu njihovi dostojni naslednici, poznati po obesmišljavanju obesmišljenog.
No, vrhunac gluposti, po mom mišljenju, dolazi od nekog ko bi trebao da bude kulturna elita u Srbiji. Naime, glumac Miki Manojlović režira predstavu Romeo i Julija, koja predstavlja saradnju između srpskih i albanskih glumaca i izvodiće se u Prištini i Beogradu.
To je poruka mira. Lepo. Svi smo za mir. U Beogradu će predstava biti izvedena bez problema, moći će i Albanci da prisustvuju, ali da li ja mogu da odem na Kosovo i odgledam predstavu? Baš bih voleo, da pritom prošetam ulicom, a da svi znaju da sam Srbin?
Ne znam zašto, ali ko god da je, iz Srbije, dao pare za ovu predstavu, mogao je da priloži za neku predstavu, gde su glumci iz Srbije, jer poznajem nekoliko dobrih glumaca koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Ovako, ulagaćemo u albanske glumce, naši će da crkavaju od gladi, a sve pod parolom “Mi smo za mir. Ovo je kultura.”
Ja jesam za mir, pomirenje, saradnju, ali nisam za davanje šanse albanskom glumcu, dok god postoji srpski, koji je jednako dobar i nezaposlen.
Dogodine u Prištini!
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs
