Тома Николић, жива карикатура на престолу Србије

Можда је неправедно писати толико тога о Александру Вучићу, господару Србије и околних брда, река и долина, а не написати ни једну једину реч о његовом политичком очуху, Томиславу Николићу. О политичком оцу обојице, Војиславу Шешељу, написано је много књига, а многе ће још бити написане.
Вероватно један од најбољих мастера за прављење домаће ракије, не само у родном селу него и шире, Томислав Николић, ако је веровати медијима, после успешне каријере гробара, из којег времена памтимо његову реченицу, “живот је кратак, ја то најбоље знам“, почео се бавити политиком и данас је тамо где би требало да буде место умној српској глави, родољубу и патриоти, образованом и паметном човеку, богатог животног искуства у политичком деловању, који је увек спреман да брани интересе Србије и да својим радом, залагањем и знањем, допринесе да се у Србији добро живи, на задовољство свих људи који у њој живе и да земља којој је таква особа на челу буде на трагу своје славне прошлости и традиције.

Уместо тога, да није катастрофалног живота у Србији, безнађа и очаја, посебно младих генерација, Томислав Николић био би предмет анализе психолога, психијатара, али и јавних забављача, карикатуриста и сатиричара. Истина, на многим друштвеним мрежама о лику и делу, усуђујем се написати, најнеспособнијег и најнеписменијег формалног владара Србије, иако је Милош Обреновић био неписмен, налазе се хиљаде коментара и описа Томе Николића, који нису толико популарни јер су популарнији они други, о стварном владару Србије, Александру Вучићу. А, то само за себе говори више од било каквих прича и анализа.

Па да се позабавимо ликом бившег радикала а садашњег ванпартијца, на месту на којем ну у једној уређеној држави на планети, неко као он, не би смео седети. Ни у лудилу.
Ових је дана Тома дошао у центар пажње гостовањем на РТС, када је у емисији Упитник, 3. марта, рекао,“ не могу да оставим коментар на друштвеној мрежи, јер никако не могу да их добијем на телефон. Хајде да дамо негде неки коментар и уопште не можеш да добијеш телефонску везу, када се каже што желиш да кажеш“.

Није то једина срамота председника Србије. 9. маја 2013. године, полагајући венац на споменик Незнаном јунаку, поводом Дана победе, Томислав Николић записао је у књизи утисака, “Одајем вам почаст јер сте савладали бескрупулозну војску Хитлерове Немачке“, иако је споменик који је дело Ивана Мештровића, подигнут 1939. године.

Држава Србија доживела је велику срамоту када је пред говорницом Генералне Скупштине УН 2013. њезин председник изјавио и ово: “Хашки процеси воде се у име највиших хуманих вредности, а данас су оне изражене у ткз. људским правима.“

Не тако давно док је био Србин а не Европљанин, исте 2013. године Тома Николић у разговору за “Јутарњи лист“ каже, “ Рекао сам вам да заувек остајем четник и ако ме неко позове, опет ћу бранити Србију“??? А још раније, када је био одани слуга Војислава Шешеља, понављао је, ваљда да убеди себе да верује сопственим лажима, “У Српску радикалну странку ушао сам због тога јер сам велики Србин, четник и због мог кума Воје Шешеља, и у тој ћу странци остати до краја моје политичке каријере“.

Европа се, али која? – захвалила Томи Николићу на његовом политичком конвертитству, а он траљав и у поданичком слављу, јавно је објавио да је примљен у проректоре ЕАНУ, односно Европске академије наука и уметности, што би се рекло, постао Тома из Бајчетине – европски академик. А каква је то организација, Тома и екипа, нису објавили српској јавности. Лажов једном, лажов зазувек. ЕАНУ је основана 1990. године у Бечу, а главни оснивач је бечки надбискуп, кардинал Франц Кениг, а суоснивачи су Николаус Лобковић, политолог хрватског порекла и хирург Феликс Ундер. Пре Томе Николића, проректори ове карикатурне организације постали су “политички гиганти Европе“, истина равни Николићу, Ђорђе Иванов и Иво Јосиповић, председници таквих “европских велесила“ какве су Македонија и Хрватска, које само што се нису распале. Одабрано друштво за несрећног Томицу…

Балканска се јавност пита, ко ће први у посету, Колинда Грабар Китаровић у Београд или Томислав Николић у Загреб? Сачекајмо који дан, Брисел и Вашингтон тренутно имају важнијих питања, који је следећи потез Великог Владимира?
А ја се питам, када ће се у Хрватској моћи одиграти спортски сусрет Србије и Хрватске, макар сличан оном тениском спектаклу у Краљеву? Сам себи одговарам, никад, а можда и још касније.

Васко Вукоје, адвокат, Аделајд