Toma Nikolić, živa karikatura na prestolu Srbije

Možda je nepravedno pisati toliko toga o Aleksandru Vučiću, gospodaru Srbije i okolnih brda, reka i dolina, a ne napisati ni jednu jedinu reč o njegovom političkom očuhu, Tomislavu Nikoliću. O političkom ocu obojice, Vojislavu Šešelju, napisano je mnogo knjiga, a mnoge će još biti napisane.
Verovatno jedan od najboljih mastera za pravljenje domaće rakije, ne samo u rodnom selu nego i šire, Tomislav Nikolić, ako je verovati medijima, posle uspešne karijere grobara, iz kojeg vremena pamtimo njegovu rečenicu, “život je kratak, ja to najbolje znam“, počeo se baviti politikom i danas je tamo gde bi trebalo da bude mesto umnoj srpskoj glavi, rodoljubu i patrioti, obrazovanom i pametnom čoveku, bogatog životnog iskustva u političkom delovanju, koji je uvek spreman da brani interese Srbije i da svojim radom, zalaganjem i znanjem, doprinese da se u Srbiji dobro živi, na zadovoljstvo svih ljudi koji u njoj žive i da zemlja kojoj je takva osoba na čelu bude na tragu svoje slavne prošlosti i tradicije.

Umesto toga, da nije katastrofalnog života u Srbiji, beznađa i očaja, posebno mladih generacija, Tomislav Nikolić bio bi predmet analize psihologa, psihijatara, ali i javnih zabavljača, karikaturista i satiričara. Istina, na mnogim društvenim mrežama o liku i delu, usuđujem se napisati, najnesposobnijeg i najnepismenijeg formalnog vladara Srbije, iako je Miloš Obrenović bio nepismen, nalaze se hiljade komentara i opisa Tome Nikolića, koji nisu toliko popularni jer su popularniji oni drugi, o stvarnom vladaru Srbije, Aleksandru Vučiću. A, to samo za sebe govori više od bilo kakvih priča i analiza.

Pa da se pozabavimo likom bivšeg radikala a sadašnjeg vanpartijca, na mestu na kojem nu u jednoj uređenoj državi na planeti, neko kao on, ne bi smeo sedeti. Ni u ludilu.
Ovih je dana Toma došao u centar pažnje gostovanjem na RTS, kada je u emisiji Upitnik, 3. marta, rekao,“ ne mogu da ostavim komentar na društvenoj mreži, jer nikako ne mogu da ih dobijem na telefon. Hajde da damo negde neki komentar i uopšte ne možeš da dobiješ telefonsku vezu, kada se kaže što želiš da kažeš“.

Nije to jedina sramota predsednika Srbije. 9. maja 2013. godine, polagajući venac na spomenik Neznanom junaku, povodom Dana pobede, Tomislav Nikolić zapisao je u knjizi utisaka, “Odajem vam počast jer ste savladali beskrupuloznu vojsku Hitlerove Nemačke“, iako je spomenik koji je delo Ivana Meštrovića, podignut 1939. godine.

Država Srbija doživela je veliku sramotu kada je pred govornicom Generalne Skupštine UN 2013. njezin predsednik izjavio i ovo: “Haški procesi vode se u ime najviših humanih vrednosti, a danas su one izražene u tkz. ljudskim pravima.“

Ne tako davno dok je bio Srbin a ne Evropljanin, iste 2013. godine Toma Nikolić u razgovoru za “Jutarnji list“ kaže, “ Rekao sam vam da zauvek ostajem četnik i ako me neko pozove, opet ću braniti Srbiju“??? A još ranije, kada je bio odani sluga Vojislava Šešelja, ponavljao je, valjda da ubedi sebe da veruje sopstvenim lažima, “U Srpsku radikalnu stranku ušao sam zbog toga jer sam veliki Srbin, četnik i zbog mog kuma Voje Šešelja, i u toj ću stranci ostati do kraja moje političke karijere“.

Evropa se, ali koja? – zahvalila Tomi Nikoliću na njegovom političkom konvertitstvu, a on traljav i u podaničkom slavlju, javno je objavio da je primljen u prorektore EANU, odnosno Evropske akademije nauka i umetnosti, što bi se reklo, postao Toma iz Bajčetine – evropski akademik. A kakva je to organizacija, Toma i ekipa, nisu objavili srpskoj javnosti. Lažov jednom, lažov zazuvek. EANU je osnovana 1990. godine u Beču, a glavni osnivač je bečki nadbiskup, kardinal Franc Kenig, a suosnivači su Nikolaus Lobković, politolog hrvatskog porekla i hirurg Feliks Under. Pre Tome Nikolića, prorektori ove karikaturne organizacije postali su “politički giganti Evrope“, istina ravni Nikoliću, Đorđe Ivanov i Ivo Josipović, predsednici takvih “evropskih velesila“ kakve su Makedonija i Hrvatska, koje samo što se nisu raspale. Odabrano društvo za nesrećnog Tomicu…

Balkanska se javnost pita, ko će prvi u posetu, Kolinda Grabar Kitarović u Beograd ili Tomislav Nikolić u Zagreb? Sačekajmo koji dan, Brisel i Vašington trenutno imaju važnijih pitanja, koji je sledeći potez Velikog Vladimira?
A ja se pitam, kada će se u Hrvatskoj moći odigrati sportski susret Srbije i Hrvatske, makar sličan onom teniskom spektaklu u Kraljevu? Sam sebi odgovaram, nikad, a možda i još kasnije.

Vasko Vukoje, advokat, Adelajd