Разговор са Марком Ломпаром, успешним пословним човеком, који
тренутно живи у Мајамију и преко своје Фондације школује сиромашне
студенте и финансира исправљање историјских неправди
[dropcap font=“0″]З[/dropcap] ахвалан сам Српском гласу што је први објавио текст о рехабилитацији Анатолија Ивановића, који је као издавач између два светска рата био један од најзначанијих стубова српске културе – каже Марко Ломпар, који тренутно живи у Мајамију. – Ја обично кажем да је човјеков живот меморија коју носи у својој глави. Моја меморија је прилично богата, с обзиром да имам 67 година, и с обзиром на посао који сам обављао живећи на разним континентима и под различитим условима.
Пише: адвокат Предраг Савић
Марко Ломпар је по свему јединствена личност у нашој дијаспори! Црногорац са Цетиња, у души југоносталгичар, некадашњи поморски капетан, који је живео на свим континетима, отац деветоро деце, успешан пословни човек којем је Хуго Чавес одузео огромну имовину и профит из бродско-брокерске компаније у Венецуели… Велики је добротвор, а његова фондација одшколовала је на десетине сиромашних студената. Из Мајамија, где тренутно живи, покренуо је у Србији акцију за рехабилтацију Анатолија Ивановића, великог српског издавача између два светска рата, о чему је Српски глас известио први међу свим медијима који користе српски језик.
Овај велики хуманиста и надасве успешан човек, екслузивно за Српски глас, говори о себи и свом животу, али и о томе како је дошао на идеју да покрене рехабилитацију Анатолија Ивановића.
НИСМО ОДМАХ ЗНАЛИ КОЛИКА ЈЕ ДУХОВНА ГРОМАДА АНАТОЛИЈЕ
– Како сте уопште сазнали за Анатолија Ивановића, с обзиром, да је бивши комунистички режим систематски брисао све трагове овог великана, који је захваљујући Вашој иницијативи поново у жижи српске јавности?
– Прије три године сам упознао госпођу Валерију Ивановић, унуку пок. Анатолија Ивановића. Валеријина кћерка Сара, која је адвокат у Венецуели, радила је на једном мом случају. Коначно су затражиле моју помоћ у рехабилитацији Анатолија Ивановића, када сам одлучио да укључим Фондацију у тај процес. Прије двије године сам путовао са Валеријом и Саром за Београд, гдје су имале прилику да виде Фабрику картона и лепенки у Умци и зграде на Обилићевом Венцу, од којих је, у оној у броју 5., смештен Завод за издавање уџбеника Републике Србије, који се сада продаје на тендеру од стране Агенције за приватизацију. Били су то ријетко дирљиви тренуци, јер су Валерија и Сара, видјеле колико је њихов деда и прадеда био велики и успјешан човијек. Валерија је рођена у Београду 1946. године,али сви трагови о њеном рођењу су, такође, нестали, пошто је њен отац Александар Ивановић био својевремено финансијер герилског покрета Драже Михаиловића. Валеријин отац Александар био је љекар по професији и у Београду смо затекли његовог пријатеља др Лукачевића, који је већ превалио деведесете године, али се сјећа многих детаља из периода када се дружио са породицом Ивановић.
– Шта сте Ви приликом те посете Београду сазнали о Анатолију Ивановићу?
– Неке од фрагмената које је први објавио Српски глас. Чули смо да је био богат човјек, издавач и штампар, који је неизмјерно допринео афирмацији дјела Иве Адрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског и осталих српских писаца. Чули смо да је Исидора Секулић била уредник његове издавачке дјелатности, у којој је прво као преводилац са руског радила и Десанка Максимовић. Нисмо одмах могли да схватимо колико је дубок и импозантан његов траг у културном и духовном животу Србије и цијелог Балкана. Причали су нам појединци попут доктора Лукачевића и поједини пензионисани издавачи да је Анатолије духовна громада, али нисмо имали материјалних доказа. Видјели смо Фабрику на Умци и зграде, и тек понеку одштампану књигу. А он је издао десетак хиљада наслова у огромним тиражима. Многе од тих књига сада имају велику вриједност. А онда је о животу и раду господина Анатолија у Српском гласу написано и објављено баш све. Српски глас је указао на неправду и мистерију везану за тај случај. Онда су и други почели да пишу. Поред текста у Српском гласу о Анатолију је на готово две новинске стране објавила текст и београдска “Политика”. И то у култном суботњем културном додатку. Када културни додатак “Политике” која је иначе била између два светска рата конкурентска издавачка кућа Анатолију, објави на целој насловној страни културног додатка текст о Анатолију, то значи да је “Српски глас” који је први објавио текст покренуо велику и значајну ствар, и зато сам Вам неизмјерно захвалан. Послије тога услиједила је иницијатива Градског одбора Демохришћанске странке упућена надлежнима у Скупштини Србије да једна улица у Београду добије име Анатолија Ивановића. Надам се да ће све то коначно доприњети поступку рехабилитације. Без тога не може доћи ни до обештећења Анатолијевих наследника.
– Ви који сте покренули, а Ваша Фондација и финасирала поступак рехабилитације, о својој улози као да не желите да говорите?
– Моја улога је небитна. Битан је Антолије, тај руски емигрант који је толико учинио за Србију и цео Балкан. Могли бисмо се запитати какав би био културни ниво ондашње и овдашње Србије да није било Анатолија Ивановића, који није био писац, али је својим радом давао живот ондашњим написаним дјелима, штампајући их, преводећи их, приближавајући их народу, и много пута бесплатно и масовно дијелећи уџбенике ученицима. Био је један од главних стубова српске културе па би његовом рехабилитацијом, осим што би била исправљена та историјска неправда, било и одређено мјесто Анатолија Ивановића у српској култури, које је заслужио и које му припада.
СЈЕЋАМ СЕ СИРОМАШТВА И ЗАТО САМ ОСНОВАО ФОНДАЦИЈУ
– Замолили бисмо Вас да нам ипак кажете и неколико речи о Вашем животу, који такође, попут Анатолијевог, може да послужи за писање филмских сценарија и писање романа?
– Иако човјек (или бар ја) свакодневно размишља о свом животу, замисли се када треба о себи нешто да каже. Ја обично кажем да је човјеков живот меморија коју носи у својој глави. Моја меморија је прилично богата, с обзиром да имам 67 година, и с обзиром на посао који сам обављао живећи на разним континентима и под различитим условима.
Моји родитељи: Томо, рођен 1904. године и љубица, рођена 1913., живјели су на Цетињу. Између 1931. и 1947. године изродили су седморо дјеце, од којих сам ја био најмлађи. Због сиромаштва им је 1946. године било дато имање и кућа у Секићу у Војводини, гдје сам ја и рођен, да би се исте 1947. године вратили на Цетиње.
Отац је био механичар и шофер, а мајка је била мајка, са препуним рукама работе око нас. Још не могу да одгонетнем како су успјели да нас прехране, подигну и васпитају, иако не прође нити један дан у мом животу а да се њих не сјетим, поготово мајчиног пожртвовања. Дјетињство сам дијелио са братом Младеном, који је рођен 1944. године, јер остала браћа и сестре су били по десет и више година старији од мене. Основну школу сам учио на Цетињу, а у Котору сам учио средњу и вишу поморску школу. Поморску каријеру сам започео 1965. године, завршетком средње школе; поморски Капетан Југословенске Трговачке морнарице постао сам 1972. године. Пловио сам на бродовима Југоокеаније из Котора, десет година. Оженио сам се 1969. године и настанио у Котору. Од 1975. до 1981. године сам радио на Факултету за Поморство у Котору, као предавач, пловећи три мјесеца годишње као Заповједник, на бродовима Прекоокеанске Пловидбе из Бара. Истовремено сам студирао ванредно на Природно -Математичком Факултету у Новом Саду, одсјек за географију и дипломирао 1979. године. Поново сам се вратио мору 1981. године на Прекоокеанску Пловидбу из Бара, гдје сам остао до 1992. године.
Родио сам се у Југославији, живио и школовао се у Југославији, пловио сам 25 година на југословенским бродовима од којих 15 година као капетан, поносно виорећи југословенску заставу, био добродошао и поштован у свим земљама свијета, осјећајући се заштићеним и сигурним и одједанпут: БУМ, нестаде Југославија, поче грађански рат.
Рат по себи значи разарање и убијање. Да нас је неко са стране напао, па ајде и да се бранимо. Дакле рат од 1991 год., који је био чисто политички, није био мој рат, па сам одлучио и да не учествујем у њему. Да бих спасио сина кога су хтјели на силу да одведу на ратиште, једноставно смо отпутовали за Венецуелу.
У Венецуели сам се посветио поморској активности. Нисам више пловио већ сам 1994. године основао властиту поморску и брокерску агенцију, које су врло успјешно пословале до 2011. године, када сам их због политичке кризе у Венецуели, затворио и коначно се 2013. године преселио у Мајами, на Флориду.
– Како сте дошли на идеју да формирате своју Фондацију и да започнете са добротворним радом ?
– Свакако у себи сам однио и своју меморију. Како нисам могао да нађем одговоре на обична питања, послије нестанка Југославије 1991. године, као на примјер: Коју то историју сада предају (продају) у школама, једноставно нисам ни хтио да знам о “тим држвама”. Требало ми је 15 година, па сам се сјетио да су и Нијемци, 15 година послије Другог свјетског рата почели да долазе на Јадран. У међувремену су се одвојиле Србија и Црна Гора, што је и био мотив доношења моје одлуке да оснујем Фондацију љубица и Томо Ломпар, на Цетињу 2008. године, да на тај начин наставим традицију доброчинства, коју су ми моји родитељи усадили и да преко ње помогнем Црној Гори.
Наша Фондација је била прва добротворна, безинтересна установа те врсте у овој Црној Гори. Када сам на конференцији за новинаре, одржаној у Подгорици рекао да ћемо да стипендирамо сиромашне студенте, одредивши стипендију од 400 евра мјесечно (колико је била просјечна плата у Црној Гори), многи су ме са невјерицом гледали, као да сам сишао с ума.
Морам напоменути да је овакво доброчинство препознала Црна Гора, и додијелила ми 2010. године награду за филантропију “Искра “, за индивидуални допринос, коју сам посветио својим родитељима и граду Цетињу.
Фондација је у ових шест година постојања платила цијелокупно школовање за деветнаест студената. Свакако су бриљантни студенти, сада већ дипломирани професионалци, чија је једина обавеза да раде у Црној Гори онолико времена колико су и добијали стипендију. Фондација се сада укључила и у поступак рехабилитације Анатолија Ивановића и очекујем да ћемо и тај посао ваљано обавити