Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

Није лако славити оволике успехе српског спорта, а доказано смо најбољи у ваздуху, на земљи и у води, мислићи при том, како би Србија била срећно и лепо место за живот, да уместо политичара, Србијом владају српски спортисти, младићи и девојке који су понос нације.

Или, како би нам лепо било да су спортски подвизи Српкиња и Срба, изнад свих осталих српских тема. Нажалост, није тако. Али, повремено, понеки српски политичар позитивно изненади и себе и јавност, а морам да признам да то нисам очекивао, али више него позитивно ме изненадио Александар Вулин.
У десетоминутном, из главе, говору над безданом Шаранове јаме у Јадовном, где су усташе извршиле стравичан злочин над хиљадама Срба 1941. године, Вулин је рекао да је злочин извршен у време усташког викара, односно Алојзија Степинца, за нас Србе, без дилеме, једног од највећих крволока католичке цркве у Хрвата, који је по причи преживелих логораша, о чему ће „Српски Глас“ писати у следећем броју, крвавом камом клао српску децу у Јасеновцу и бацао их у пећи. Рекао је Вулин и другу велику истину, да није могуће у исто време полагати венце у Јасеновцу и на Блајбургу, у којем су побијени углавном крвници из Јасеновца. Овде је алудирао на хрватску председницу Колинду Грабар Китаровоћ, иначе острашћену носталгичарку усташког времена. Какву је то помоћ Хрватској, Вулин понудио у борби против неофашизма, који се Хрватском шири као печурке после кише?
Како помоћи хрватским политичарима, кад је недалеко од бездана с остацима хиљада убијених Срба, одржан проусташки састанак, где се подсећало на смрт „усташких домољуба“?.
Како им помоћи кад је Вулин нападнут из свих расположивих средстава, и од хрватске власти и од неоусташке опозиције и од клерофашистичке цркве у Загребу, за коју је наравно Степинац светац.
Они сакривају истину, да је Степинац дословно био викар свих католика у НДХ, значи и усташки викар, који је одговоран за злочине те монструозне творевине. По мени, Вулин је изврсно одабрао тезу да је надбискуп био врховни духовни отац војске која је починила стравична зверства, која су осуђивали чак и представници Хитлерове Немачке. Католичка црква тог зликовца предлаже за свеца, чиме та црква за Вулина, а и за моју маленкост, експлицитно преузима моралну одговорност за те злочине, као и она о немогућности или боље речено узалудности, односно штетости мирења мртвих, јер да мир треба живима. У том контексу, Вулин одлично погађа тезом да исти венац не може у Јасеновац и на Блајбург.
Управо је ова реченица, у критикама хрватских црквених и јавних радника, остала заборављена. Наравно, кад у друштву расте сваки облик мржње и када се велича и глорификује НДХ и посебно улога католичке цркве и Степинца. Напомиње се истина, да је Степинац својевремено писмом Павелићу упозорио на мучења и убијања Срба, али се нигде не наводи да је Степинац одликован од стране самог Павелића, највећим могућим одликовањем злочиначке НДХ, истим оним којим су одликовани Бобан, Лорковић, Артуковић, Вранчић и остали ратни злочинци и највећи кољачи у историји балканских народа.
У јами код Јадовна, број покланих и у њу бачених Срба није познат. Уосталом као што никада није тачно утврђен број страдалих Срба у НДХ. Али, остаје истина коју је о улози надбискупа Степинца у том злосрећном времену, и то на лицу места, изрекао Александар Вулин. Имена оних који су га због тога напали, Србима су добро позната а њихови неаргументовани напади, само потврђују колико је Вулин у праву. И каква би то била лакрдија и трагедија истовремено, а мислим и за велики број католика, који се никада нису сложили с улогом католичке цркве у Загребу за време Другог светског рата, да се викар усташке војске прогласи светим.
Било би то, ја немам сумње, и додатно стављање соли на отворену рану, на наше сећање и на помен 14 хиљада, убијене српске деце у Јасеноцу, под командом Степинца и католичких попова оданих НДХ.
Остаје нам да парастосима и молитвама пркосима идеји оних који никад нису опростили губитак рата и нестанак НДХ.

Одавно Србија није суверена држава. Већ двадесетак година одана је слуга Запада. Да је Србија држава, по мери наших орлића, краљица и делфина, не би председник Владе тражио пријем код амбасадора једне, увек непријатељске државе. Александар Вучић, уместо да протера амбасадора Велике Британије, због срамотне резолуције о Сребреници, он моли за пријем. Нити у данима Видовдана, Вучић не може без амнезије, заборавио је и Гаврила Принципа и часног кнеза Лазара.