Нови биполарни свет

Пише: Срђан Смиљанић, Канбера

Било је то на Малти, 02.12.1989., када се фактички завршио хладни рат.
Након што је без сувишног преговарања потписао све што му је било понуђено на потпис, тадашњи председник Совјетског Савеза, Михаил Горбачов, истицао је да су на Малти победиле универзалне вредности. Његов партнер у ономе што су морали бити преговори, тадашњи амерички председник Xорx Буш Старији, ипак није прихватио предложену синтагму. Он је упорно говорио о победи западних вредности. Идеолошку потпору, описани Бушов став је добио у делу ,,Крај историје и последњи човек“, америчког социолога Франсиса Фукујаме. У поменутој књизи, аутор се труди да докаже како тријумф Запада у хладном рату носи у себи универзални карактер. Стога, тврди Фукујама, либерална демократија ће бити глобално прихваћена и дуго ће владати.

malta 1981
На почетку је деловало да би Фукујама могао бити у праву. Деведесете су златно доба политичког Запада, његовог економског бума и готово неограничене слободе у међународним односима. На самом почетку деценије, Совјетски Савез се и дефинитивно распао, док је Кина једва успела да предупреди идеолошки пуч, припреман на тргу Тјенанмен. Ипак, многе земље су тада усвојиле либералну демократију, признавши тако глобалну хегемонију САД. Оне које се нису покориле, под различитим изговорима су подвргаване војним интервенцијама. У по њих најбољем случају, наметане су им економске и политичке санкције.
Ствари су почеле да се мењају почетком новог миленијума. У Русији, тадашњи председник Борис Јељцин, обраћањем нацији у директном ТВ преносу током дочека нове 2000. године, предаје власт дотадашњем премијеру Владимиру Путину. Путин ће у наредних 15 година учинити све што је морало бити учињено, како би се Русија вратила на политичку мапу света. Током његове владавине, Русија се усправља, поново постајући xин – војни, у одређеној мери и економски, а све више и политички. Са друге стране, ,,кинеско чудо“ се појавило и пре Путина. Од Денг Сјао Пинга, преко Џијанг Цемина, током неке две и по деценије, земља се развијала невиђеним темпом. Да тако остане и у новом миленијуму, побринуо се Ху Џинтао, председник Кине у периоду 2002. – 2012. Током његове управе, Кина бележи рекордне стопе привредног раста. И најважније… Ху је од свог претходника преузео нешто што би се могло назвати великом земљом у налету. У аманет наследнику, актуелном председнику Кине Си Џинпингу, оставио је суперсилу.
На тај начин – враћањем Русије и појављивањем Кине на највишим нивоима светске политике – објективно је створена конкуренција за глобалну хегемонију. Креирани су услови какви, историјски посматрано, увек доводе до нестабилности и борбе између хегемона и изазивача. Актуелна нестабилност међународног политичког система, вуче корене управо одатле.

Шта хоће Запад?
Запад, предвођен Америком, хоће материјализацију Фукујамине визије. То значи да жели да створи једнообразни свет, у коме би демократија и либерални капитализам заиста и били прихваћени универзално и без изузетка. То је свет у коме би се, у крајњој инстанци, укинуле све националне, верске, културне и политичке разлике. Без изузетка бисмо сви пили кока-колу и гледали холивудске филмове. Религија би лагано бивала замењивана прагматичније осмишљеним духовним садржајима, а свет би се претворио у интегрисано, глобално тржиште рада и капитала. Сви народи и сви региони света, налазили би се под врховном управом једне светске владе, вероватно изражене у форми УН. На њену политику и састав би кључни утицај имале западне финансијско-корпоративне елите. У монетарним трансакцијама, користила би се једна валута, неважно је како би се звала. Енглески би постао универзални светски језик, па би већ у другој генерацији од настанка идеалног америчког света, било потпуно незамисливо да га неко не говори. Баријере би падале, нације умирале, шансе да дође до некаквих међудржавних ратова би нестале, јер не би било држава. Тако би наступио мир, ‘пакс вестерниана’, барем у оном смислу у коме ми данас схватамо одсуство рата.

Шта жели Исток?
Исток, то су данас Русија и Кина – преостале две суперсиле, чија текућа, мада неформална интеграција, представља исход неопходности уједињеног суочавања са заједничким противником. Исток преферира другачију концепцију глобалне будућности и она се, кратко речено, своди на идеју мирног развоја и сарадње између држава. То је будућност у којој ће нације опстати и развијати се кроз међусобну сарадњу и поштовање, али са једном разликом у односу на данашњицу – моћ ће се преселити на исток, а Кина и Русија ће преузети глобално вођство. У том смислу, колико год Исток реторички подржавао мирни глобални развој, не сме се испустити из вида да он, првенствено на економском и дипломатском плану, већ преко једне деценије веома активно ради на слабљењу западног утицаја у свакој држави у којој има смисла спроводити овакве активности. Стварањем нових међународних финансијских институција и интеграција – где се по значају издвајају Развојна банка БРИКС, Азијска банка за инфраструктурне инвестиције и Евроазијска економска унија – ствара се конкуренција ММФ-у и Светској банци, контролисаним од стране Запада. Коначно, од ове године, Кина (Русија је ту тек споредни играч, због велике диспропорције у економској моћи ове две земље) је отворено ушла у пројекат дедоларизације светског монетарног система, чиме је по први пут од ИИ светског рата ударено на круцијалну полугу америчке моћи у свету. Коначно, треба приметити да се, за разлику од Запада, глобални Исток налази у фази формирања, самим тим и фази експанзије, те су његова врата и даље отворена за све земље које би ту пожелеле да уђу.

Закључак
Борба за глобалну доминацију између Запада и Истока, поново је ушла у отворену фазу након пуча у Кијеву, изведеног у режији западних обавештајних служби. Међутим, стварање кризе у Украјини, у стварности је дефанзивног карактера – јер суштински банкротирана Америка, само кроз стварање криза може задржати империју, а Запад улогу глобалног лидера. Зато се не треба заваравати да се украјинска партија тиче само Русије и земаља НАТО. Као што већ деценијама спроводи стратегију анаконде (опкољавања) у односу на Русију, Запад од 2012. године, користећи синтагму ,,заокрет ка Азији“, примењује исту стратегију и према Кини. Једини разлог због кога се прво кренуло на Русију, налази се у томе што је она, сем у области наоружања, слабија карика у оквиру кинеско-руске осовине. Кинези то наравно знају.
Шта ће се десити? И упркос великим напорима, Запад неће срушити Русију. Руски народ се ујединио, нафта и гас не могу бесконачно остати јефтини, а у случају потребе, Кина ће спасити Русију од банкрота. Са друге стране, тешко је замислити да ће се кинески план рушења долара – самим тим и рушења америчке империје – остварити у догледно време, барем у мери потребној како би Пекинг преузео доскорашњу улогу Вашингтона. Преостаје варијанта која подразумева да ће борба трајати дуго, деценијама, да је исход сасвим непредвидив. Сигурно је и да ће се битке водити свим средствима – економским, дипломатским, информативним, обавештајним па и војним. Надајмо се да ће сукоби на овом последњем фронту остати ограничени на строго локализованим територијама и да неће доћи до општег војног сукоба. У супротном, могло би се десити да се човечанство на крају заиста и уједини. У смрти…

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.