Пише: Рајко Недић
Рехабилитацијом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића стављена је тачка на један судски процес. И исправљена велика неправда. Суђење Михаиловићу одржано је те 1946. у таквој атмосфери у којој је од почетка било јасно шта чека команданта Краљевске војске у отаxбини. Без обзира на апеле и молбе Американаца и осталих великих сила да су Михаиловић и његови борци били савезници, комунисти нису имали милости према државном непријатељу број један.
Дража је тако „доживео“ да буде рехабилитован готово седам деценија касније. И Србија и Срби дочекали су тај дан, који је, гле симболике, пао готово у исто време када је Дража у мају 1941. подигао устанак на Равној Гори. Одлука суда донела је сатисфакцију страдалим Михаиловићевим борцима и њиховим породицама, као и жртвама братоубилачког и бесмисленог рата.
Међутим, шта ће се даље дешавати у отаџбини после ове пресуде? Чињеница је да је поништена фарса од суђења коју су направили комунисти пре 69 година. Али је очигледно да пресуда не само да није помирила него је још више продубила поделе у већ подељеној и измрцвареној земљи. Било је тужно гледати две групе људи испред Палате правде у Београду у у време изрицања пресуде. Са једне стране четници са друге партизани, свако са својим заставама, транспарентима и песмама. Као да је време стало. И даље је видљива велика мржња. Више од 70 година после трагичних догађаја у којима је брат ударио на брата. Било је тужно гледати и слушати наше министре и политичаре који су после пресуде причали судбине својих породица које су страдале од партизана или четника. Опет су отворене живе ране, прекопаване гробнице. Покуљале су успомене на најмилије страдале од руке комуниста и њихових љутих противника.
Зато неће бити боље после оног што следи, нити ће се нешто променити у вези с тим. Наставиће се жестоке реакције и препуцавања његових присталица и противника, биће и даље употребе пресуде у дневнополитичке сврхе и неко ново тумачење историје. Очигледно је да помирење партизана и четника није могуће. Остају дубока рана, ожиљак и јаз у српском друштву. Трагични догађаји, невиђена мржња и страдања остају за наук и опомену будућим генерацијама. Да више никад не дођемо у ситуацију да будемо колатерална штета препуцавања белосветских моћника и идеолога. И да више никад Србин не удари на Србина.
