Piše: Rajko Nedić
Rehabilitacijom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića stavljena je tačka na jedan sudski proces. I ispravljena velika nepravda. Suđenje Mihailoviću održano je te 1946. u takvoj atmosferi u kojoj je od početka bilo jasno šta čeka komandanta Kraljevske vojske u otaxbini. Bez obzira na apele i molbe Amerikanaca i ostalih velikih sila da su Mihailović i njegovi borci bili saveznici, komunisti nisu imali milosti prema državnom neprijatelju broj jedan.
Draža je tako „doživeo“ da bude rehabilitovan gotovo sedam decenija kasnije. I Srbija i Srbi dočekali su taj dan, koji je, gle simbolike, pao gotovo u isto vreme kada je Draža u maju 1941. podigao ustanak na Ravnoj Gori. Odluka suda donela je satisfakciju stradalim Mihailovićevim borcima i njihovim porodicama, kao i žrtvama bratoubilačkog i besmislenog rata.
Međutim, šta će se dalje dešavati u otadžbini posle ove presude? Činjenica je da je poništena farsa od suđenja koju su napravili komunisti pre 69 godina. Ali je očigledno da presuda ne samo da nije pomirila nego je još više produbila podele u već podeljenoj i izmrcvarenoj zemlji. Bilo je tužno gledati dve grupe ljudi ispred Palate pravde u Beogradu u u vreme izricanja presude. Sa jedne strane četnici sa druge partizani, svako sa svojim zastavama, transparentima i pesmama. Kao da je vreme stalo. I dalje je vidljiva velika mržnja. Više od 70 godina posle tragičnih događaja u kojima je brat udario na brata. Bilo je tužno gledati i slušati naše ministre i političare koji su posle presude pričali sudbine svojih porodica koje su stradale od partizana ili četnika. Opet su otvorene žive rane, prekopavane grobnice. Pokuljale su uspomene na najmilije stradale od ruke komunista i njihovih ljutih protivnika.
Zato neće biti bolje posle onog što sledi, niti će se nešto promeniti u vezi s tim. Nastaviće se žestoke reakcije i prepucavanja njegovih pristalica i protivnika, biće i dalje upotrebe presude u dnevnopolitičke svrhe i neko novo tumačenje istorije. Očigledno je da pomirenje partizana i četnika nije moguće. Ostaju duboka rana, ožiljak i jaz u srpskom društvu. Tragični događaji, neviđena mržnja i stradanja ostaju za nauk i opomenu budućim generacijama. Da više nikad ne dođemo u situaciju da budemo kolateralna šteta prepucavanja belosvetskih moćnika i ideologa. I da više nikad Srbin ne udari na Srbina.
