Арно Гујон, француски хуманитарац

Пише: Рајко Недић

Француз Арно Гујон (29), постао је српски држављанин после 10 година хуманитарног рада и велике помоћи српском народу на Косову и Метохији. Гујон каже за Српски Глас да је захвалан влади што је добио наше држављанство.
– Драго ми је што је држава препознала мој рад и уважила жељу да постанем део овог народа. Веома сам дирнут церемонијом на којој сам добио пасош и личну карту које ми је је уручио министар унутрашњих послова Небојша Стефановић – каже Гујон на течном српском.

– Прошла је деценија од када сте почели да помажете Србима?
– Први пут сам дошао у Србију 2004. године с првим конвојем помоћи за Србе. Тада сам с братом Бертраном, чувши за погром 17. и 18. марта, основао НВО „Солидарност за Косово“. Имао сам 19 година. Да ми је тада неко рекао да ћу кроз 10 година живети у Београду, говорити српски, оженити се Српкињом и добити пасош Србије и то од руке министра унутрашњих послова, не би ми ни у сну поверовао.

– Како сте заволели Србе и Србију?
– За Србију сам први пут чуо од деде и оца, који су ми у детињству причали о француско-српском пријатељству. Упознао сам српски народ у тешким тренуцима. Упознао сам га тамо где је најизворнији, али и најугроженији. Сада, када се облаци размичу над Србијом, желим да са њим останем у тој будућности, која ће бити боља. Иако немам ни кап српске крви, Србија тече мојим венама. Одушевљен сам храброшћу српског народа, који је кроз историју умео да издржи много неприлика и без које можда не бисте опстали.

– Какав утисак на вас је оставио живот у енклавама?
– Жене рађају и одгајају децу, верују у будућност, а та вера је снага тог народа да остану. Импресионирали су ме људи навикли на тај живот, као да је нормално што скинеш бројаницу са ретривизора пре него што кренеш на пут, као да је нормално што мораш да промениш таблице на колима, што не можеш да причаш свој језик без ризика. Људи и даље не могу да живе од свога рада, не могу да се врате у своје куће и на своју земљу јер сте Србин.

– Прошли сте и тешке тренутке са Србима?
– И у најтежим тренуцима када смо имали потешкоћа да нађемо донаторе у Француској, када смо имали неразумевање са Србима на Косову, никада нисам био очајан, увек сам мислио: ако ово премостиш, сутра ће бити боље.

– Говорите српски, пишете ћирилицом?
– На моју одлуку да научим српски утицао је пре шест година један момак из енклаве Бања, који је одлично говорио француски и енглески које је научио од војника КФОРА. Помислио сам: када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски. Без знања српског језика не бих ништа знао о Србији и Србима. Савладао сам и ћирилицу. Ето, и формулар за држављанство попунио сам на ћирилици.

– После свега остајете у новој домовини?
– Понекад се запитам како сам као обичан француски младић без икаквих српских корена стигао довде. Живот нам отвара многе путеве, а на нама је да изаберемо један од њих. Изабрао сам онај који ми се чини правим путем. Судбина је хтела да оженим Ивану. И ћерку Милену коју сам добио пре две недеље научићу да воли Србију.

– Настављате мисију у Србији?
– Покушавамо да јавност у Француској информишемо о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. За нас је важно да се мења слика о Србима. Важно је да истакнем да смо ми Французи, немамо ни српско ни албанско порекло. Причам само оно што сам видео.

Сви моји путеви воде у Србију
Гујон долази из Визија код Гренобла у Француској. Дипломирао је на Политехничкој школи, стекавши звање мастер инжењера у области заштите на раду. Већ годинама помаже деци на Косову и Метохији. Организација Солидарност за Косово у Француској окупља 30 волонтера и 8.500 донатора. Вредност досадашње помоћи прелази 1,5 милиона евра. Аутор је књиге „Сви моји путеви воде ка Србији.

Косовски сценарио у Македонији

У Србији се ништа не дешава. Појављују се помпезне најаве о повећању плата и пензија, али и они који то говоре, а и они којима то говоре, не верују у чуда. Нажалост, одувек је, а и увек ће, у Србији бити први не онај који ради оно што каже, него онај што највише обећава.
Но, зато је у региону, нажалост, занимљиво. Група косовских терориста извршила је терористички напад у Македонији. Ако се сећате, то је она мала држава која је признала независност Косова, које им је тај полтронски поклон вратило на овај начин.

Почетком деведесетих, када је Србија свим информативним средствима говорила о сепаратизму и тероризму на Косову, аргументи наших суседа били су да смо националисти и да угрожавамо права мањинског народа. А тај мањински народ, Албанци, још од Призренске лиге имају само једну тежњу – Велику Албанију. Када су на Косову, уз помоћ међународне заједнице, остварили своју замисао, на ред су дошле територије које су пре више од 100 година омеђили за Велику Албанију. Део Грчке, део Македоније и Црне Горе, која је такође признала Косово, сигурно ће покушати да отму или добију, зависи како се посматра, а њихов очигледан и једини рецепт јесте тероризам. На несрећу Македоније, они су изгледа следећи на реду.

Зашто ме несрећна Македонија подсећа на Косово? На првом месту због македонске опозиције, која као да помаже Албанцима и терористима, својим изјавама да су терористички напад исценирали људи са власти да прикрију неке друге проблеме. Оно што знам, и што је јасно, на свим историјским примерима, јесте да ако нема државног јединства по питању одбране територије, ако постоји амбивалентан однос или чак дигресија опозиције, та територија се сигурно губи у будућности. Интересантно, опет подсећање на Косово, да су у први мах, страни представници изјавили да од македонских власти очекују пажљив однос према новонасталој ситуацији. Шта то заправо значи? Да се овакав напад догодио у Америци или Британији, сигуран сам да би казна терористима била смрт, а изјаве политичара никако не би биле пажљиве него би се све обавило без милости, што даље говори да се иза свега крије нешто друго.
Али, искрен да будем, први пут се осећам сигурно, када би рецимо иста група са Косова ушла у Србију. Сигуран сам, да би, уз политичку вољу, наша Жандармерија, САЈ и остали, за разлику од Македонаца, терористе уништили за неколико сати. Међутим, иако многи најављују, мислим да се то неће догодити, јер је дошло време за Македонију, па ће после на ред да долазе Црна Гора, Грчка… Нажалост, Македонија нема савезнике, Грчка такође, ни ми их нисмо имали, тако да терористи са Косова, који су искусни борци, и у сталној милости међународне заједнице, изгледа да тренутно имају предност у остварењу тежње Велике Албаније.

Е сад, пошто сви знамо њихове тежње, замислите да Србија, Грчка, Македонија и Црна Гора, због могућих претњи терористичким нападима, направе неку врсту савеза – војног и безбедносног. Слично се десило пре Првог балканског рата, иако тај савез није био по вољи тадашњој Европи. Међутим, ако четири земље стану заједно на једну страну, Европа нема простора да се меша, чак ни неће, јер савезништва неколико земаља су увек била поштована од стране Европе, зарад општег мира. Дакле, сигуран сам, Албанци ни тада сигурно не би одустали, али би сигурно доживели пораз у сваком сегменту своје борбе, нарочито у информативном, што би довело до можда још неког терористичког напада са Косова, али и снажне потраге за терористима, па би то била прилика да се уђе са савезничком војском на Косово и једном за свагда уништи клица тероризма и сепаратизма. Сигуран сам да би дошло до ревизије Бриселског споразума.

Ако се осврнемо на историју, на ратове, можемо приметити да су све нове територије освојене захваљујући сарадњи са савезницима. Ако погледамо садашње промене у свету поново можемо доћи до истог закључка. Можда је тренутак да албанску грешку искористимо зарад планирања неког савеза, јер ако део Македоније нестане, доћи ће на ред Црна Гора, Грчка, па на крају и Јужна Србија. Албанци се сигурно неће зауставити, то је ваљда свима јасно, они чак и након напада најављују нове, што значи да бисмо можда једном требали да се понашамо као Америка и Русија. Тамо где се може, сузбити клицу на почетку, иначе ће бити много теже. Нажалост, ми деведесетих нисмо имали помоћ од Грчке и Македоније, јер су им Албанци били пријатељи. Ствари се данас мењају и можда је морбидно говорити овако, али из овог лошег догађаја, треба извући поуку и употребити је, зарад мира на Балкану.

Наравно, јасно је да Албанци играју по нечијој мелодији, због Турског тока, али ако не буде било слабе карике, музика ће престати да свира, а певач ће се повући тамо где му је и место, а то је иза Кошара.

Уништимо тероризам. Догодине у Приштини.