Arno Gujon, francuski humanitarac

Piše: Rajko Nedić

Francuz Arno Gujon (29), postao je srpski državljanin posle 10 godina humanitarnog rada i velike pomoći srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Gujon kaže za Srpski Glas da je zahvalan vladi što je dobio naše državljanstvo.
– Drago mi je što je država prepoznala moj rad i uvažila želju da postanem deo ovog naroda. Veoma sam dirnut ceremonijom na kojoj sam dobio pasoš i ličnu kartu koje mi je je uručio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović – kaže Gujon na tečnom srpskom.

– Prošla je decenija od kada ste počeli da pomažete Srbima?
– Prvi put sam došao u Srbiju 2004. godine s prvim konvojem pomoći za Srbe. Tada sam s bratom Bertranom, čuvši za pogrom 17. i 18. marta, osnovao NVO „Solidarnost za Kosovo“. Imao sam 19 godina. Da mi je tada neko rekao da ću kroz 10 godina živeti u Beogradu, govoriti srpski, oženiti se Srpkinjom i dobiti pasoš Srbije i to od ruke ministra unutrašnjih poslova, ne bi mi ni u snu poverovao.

– Kako ste zavoleli Srbe i Srbiju?
– Za Srbiju sam prvi put čuo od dede i oca, koji su mi u detinjstvu pričali o francusko-srpskom prijateljstvu. Upoznao sam srpski narod u teškim trenucima. Upoznao sam ga tamo gde je najizvorniji, ali i najugroženiji. Sada, kada se oblaci razmiču nad Srbijom, želim da sa njim ostanem u toj budućnosti, koja će biti bolja. Iako nemam ni kap srpske krvi, Srbija teče mojim venama. Oduševljen sam hrabrošću srpskog naroda, koji je kroz istoriju umeo da izdrži mnogo neprilika i bez koje možda ne biste opstali.

– Kakav utisak na vas je ostavio život u enklavama?
– Žene rađaju i odgajaju decu, veruju u budućnost, a ta vera je snaga tog naroda da ostanu. Impresionirali su me ljudi navikli na taj život, kao da je normalno što skineš brojanicu sa retrivizora pre nego što kreneš na put, kao da je normalno što moraš da promeniš tablice na kolima, što ne možeš da pričaš svoj jezik bez rizika. Ljudi i dalje ne mogu da žive od svoga rada, ne mogu da se vrate u svoje kuće i na svoju zemlju jer ste Srbin.

– Prošli ste i teške trenutke sa Srbima?
– I u najtežim trenucima kada smo imali poteškoća da nađemo donatore u Francuskoj, kada smo imali nerazumevanje sa Srbima na Kosovu, nikada nisam bio očajan, uvek sam mislio: ako ovo premostiš, sutra će biti bolje.

– Govorite srpski, pišete ćirilicom?
– Na moju odluku da naučim srpski uticao je pre šest godina jedan momak iz enklave Banja, koji je odlično govorio francuski i engleski koje je naučio od vojnika KFORA. Pomislio sam: kada je mogao on u svom srpskom selu da nauči francuski, mogu i ja u svom francuskom selu da naučim srpski. Bez znanja srpskog jezika ne bih ništa znao o Srbiji i Srbima. Savladao sam i ćirilicu. Eto, i formular za državljanstvo popunio sam na ćirilici.

– Posle svega ostajete u novoj domovini?
– Ponekad se zapitam kako sam kao običan francuski mladić bez ikakvih srpskih korena stigao dovde. Život nam otvara mnoge puteve, a na nama je da izaberemo jedan od njih. Izabrao sam onaj koji mi se čini pravim putem. Sudbina je htela da oženim Ivanu. I ćerku Milenu koju sam dobio pre dve nedelje naučiću da voli Srbiju.

– Nastavljate misiju u Srbiji?
– Pokušavamo da javnost u Francuskoj informišemo o drami koja se odigrava na svega dva sata leta avionom od Pariza. Za nas je važno da se menja slika o Srbima. Važno je da istaknem da smo mi Francuzi, nemamo ni srpsko ni albansko poreklo. Pričam samo ono što sam video.

Svi moji putevi vode u Srbiju
Gujon dolazi iz Vizija kod Grenobla u Francuskoj. Diplomirao je na Politehničkoj školi, stekavši zvanje master inženjera u oblasti zaštite na radu. Već godinama pomaže deci na Kosovu i Metohiji. Organizacija Solidarnost za Kosovo u Francuskoj okuplja 30 volontera i 8.500 donatora. Vrednost dosadašnje pomoći prelazi 1,5 miliona evra. Autor je knjige „Svi moji putevi vode ka Srbiji.

Kosovski scenario u Makedoniji

U Srbiji se ništa ne dešava. Pojavljuju se pompezne najave o povećanju plata i penzija, ali i oni koji to govore, a i oni kojima to govore, ne veruju u čuda. Nažalost, oduvek je, a i uvek će, u Srbiji biti prvi ne onaj koji radi ono što kaže, nego onaj što najviše obećava.
No, zato je u regionu, nažalost, zanimljivo. Grupa kosovskih terorista izvršila je teroristički napad u Makedoniji. Ako se sećate, to je ona mala država koja je priznala nezavisnost Kosova, koje im je taj poltronski poklon vratilo na ovaj način.

Početkom devedesetih, kada je Srbija svim informativnim sredstvima govorila o separatizmu i terorizmu na Kosovu, argumenti naših suseda bili su da smo nacionalisti i da ugrožavamo prava manjinskog naroda. A taj manjinski narod, Albanci, još od Prizrenske lige imaju samo jednu težnju – Veliku Albaniju. Kada su na Kosovu, uz pomoć međunarodne zajednice, ostvarili svoju zamisao, na red su došle teritorije koje su pre više od 100 godina omeđili za Veliku Albaniju. Deo Grčke, deo Makedonije i Crne Gore, koja je takođe priznala Kosovo, sigurno će pokušati da otmu ili dobiju, zavisi kako se posmatra, a njihov očigledan i jedini recept jeste terorizam. Na nesreću Makedonije, oni su izgleda sledeći na redu.

Zašto me nesrećna Makedonija podseća na Kosovo? Na prvom mestu zbog makedonske opozicije, koja kao da pomaže Albancima i teroristima, svojim izjavama da su teroristički napad iscenirali ljudi sa vlasti da prikriju neke druge probleme. Ono što znam, i što je jasno, na svim istorijskim primerima, jeste da ako nema državnog jedinstva po pitanju odbrane teritorije, ako postoji ambivalentan odnos ili čak digresija opozicije, ta teritorija se sigurno gubi u budućnosti. Interesantno, opet podsećanje na Kosovo, da su u prvi mah, strani predstavnici izjavili da od makedonskih vlasti očekuju pažljiv odnos prema novonastaloj situaciji. Šta to zapravo znači? Da se ovakav napad dogodio u Americi ili Britaniji, siguran sam da bi kazna teroristima bila smrt, a izjave političara nikako ne bi bile pažljive nego bi se sve obavilo bez milosti, što dalje govori da se iza svega krije nešto drugo.
Ali, iskren da budem, prvi put se osećam sigurno, kada bi recimo ista grupa sa Kosova ušla u Srbiju. Siguran sam, da bi, uz političku volju, naša Žandarmerija, SAJ i ostali, za razliku od Makedonaca, teroriste uništili za nekoliko sati. Međutim, iako mnogi najavljuju, mislim da se to neće dogoditi, jer je došlo vreme za Makedoniju, pa će posle na red da dolaze Crna Gora, Grčka… Nažalost, Makedonija nema saveznike, Grčka takođe, ni mi ih nismo imali, tako da teroristi sa Kosova, koji su iskusni borci, i u stalnoj milosti međunarodne zajednice, izgleda da trenutno imaju prednost u ostvarenju težnje Velike Albanije.

E sad, pošto svi znamo njihove težnje, zamislite da Srbija, Grčka, Makedonija i Crna Gora, zbog mogućih pretnji terorističkim napadima, naprave neku vrstu saveza – vojnog i bezbednosnog. Slično se desilo pre Prvog balkanskog rata, iako taj savez nije bio po volji tadašnjoj Evropi. Međutim, ako četiri zemlje stanu zajedno na jednu stranu, Evropa nema prostora da se meša, čak ni neće, jer savezništva nekoliko zemalja su uvek bila poštovana od strane Evrope, zarad opšteg mira. Dakle, siguran sam, Albanci ni tada sigurno ne bi odustali, ali bi sigurno doživeli poraz u svakom segmentu svoje borbe, naročito u informativnom, što bi dovelo do možda još nekog terorističkog napada sa Kosova, ali i snažne potrage za teroristima, pa bi to bila prilika da se uđe sa savezničkom vojskom na Kosovo i jednom za svagda uništi klica terorizma i separatizma. Siguran sam da bi došlo do revizije Briselskog sporazuma.

Ako se osvrnemo na istoriju, na ratove, možemo primetiti da su sve nove teritorije osvojene zahvaljujući saradnji sa saveznicima. Ako pogledamo sadašnje promene u svetu ponovo možemo doći do istog zaključka. Možda je trenutak da albansku grešku iskoristimo zarad planiranja nekog saveza, jer ako deo Makedonije nestane, doći će na red Crna Gora, Grčka, pa na kraju i Južna Srbija. Albanci se sigurno neće zaustaviti, to je valjda svima jasno, oni čak i nakon napada najavljuju nove, što znači da bismo možda jednom trebali da se ponašamo kao Amerika i Rusija. Tamo gde se može, suzbiti klicu na početku, inače će biti mnogo teže. Nažalost, mi devedesetih nismo imali pomoć od Grčke i Makedonije, jer su im Albanci bili prijatelji. Stvari se danas menjaju i možda je morbidno govoriti ovako, ali iz ovog lošeg događaja, treba izvući pouku i upotrebiti je, zarad mira na Balkanu.

Naravno, jasno je da Albanci igraju po nečijoj melodiji, zbog Turskog toka, ali ako ne bude bilo slabe karike, muzika će prestati da svira, a pevač će se povući tamo gde mu je i mesto, a to je iza Košara.

Uništimo terorizam. Dogodine u Prištini.