Пише: Славиша Павловић

Наша суседна и братска Црна Гора одлучила је да склони спомен плочу српским војницима који су ослободили Будву 1918. године. Уз образложење да то није историјска чињеница, односно да је апсолутно нетачно да су српски војници ослободили Будву, гомила незналица одлучила је да пронађе начин да се све што има предзнак српски уклони из Црне Горе.
Нема потребе да објашњавам да Аустроугарски војници нису напустили Будву самостално, нити да је владар Црне Горе краљ Никола Петровић, на почетку рата говорио „Ми Срби…“ него ме интересује како ће новостворена држава, у којој се становништво дели на Србе и Црногорце (од којих су већина Албанци) изградити своју новостворену културу. Јер, ако убијају све што има предзнак „српски“ интересује ме како ће се обрачунати са Његошем. Није ли велики владика један од највећих, ако не и највећи српски песник? Није ли он црногорски владика који се толико дичио српством? Како ће њега да уклоне? Да ли ће се наша братска Црна Гора, средњовековна Спарта и понос српства, нарочито током борбе против Турака, одрећи свог великана, само да би се отргли из загрљаја не само Србије, него и српства, које им толико смета.
Али, кад погледамо политичке прилике, наш сусед, Црна Гора, од тренутка одвајања, по први пут у историји, била је на другој страни. Иако су жељни да што пре уђу у НАТО пакт, али им нешто не иде, црногорски властодржци су признали Косово, исто оно које су њихови ђедови, а наши дедови заједно ослобађали. Ја знам зашто су наши гинули, а знају ли они због чега су њихови? Да би их се потомци одрекли? Или боље речено, гинули су ни због чега. На срећу, у Црној Гори постоји велики број људи који се нису одрекли својих корена, своје културе, тако да ће, пре или касније, Његошев ореол, још више заблистати над српском Спартом, али нажалост мислим да ће се ореол засијати када Албанци, садашњи савезници новоцрногораца, буду желели свој део, јер су подржали одвајање од Србије. Тада ће се сетити и предака и порекла и њихових дела. Неће ваљда бити касно.
Са друге стране, ма колико често био критичан према власти, морам да искажем задовољство заједничком седницом Владе Србије и Владе Републике Српске. Две државе, мени једнако драге, јер у себи носи исти онај архетип, који блиста и над Црном Гором, иако га многи оспоравају, и поред многих проблема, дугова према ЕУ, успевају, бар на моменте да покажу дозу достојанства и позитивне дрскости која је красила и чинила један мали, али храбар народ кроз векове.
Искрен да будем, раније нисам веровао у причу да су Срби трн у оку другима, нарочито великим и снажнијим нацијама, али у последње време, сагледавајући културне аспекте, заиста мислим да смо невероватни, бар када су жеље у питању. Ако сагледамо Балкан, сви осим Грка разумеју или говоре српским језиком. Ко је путовао и био у Бугарској или Македонији, лако је могао да закључи да се српски тамо разуме, док га многи и говоре. О западном делу Балкана не треба ни говорити…
Ако сагледамо колико Срби говоре друге језике, бар балканских народа, схватићемо да мало број разуме македонски, док о бугарском или грчком опет не треба ни говорити.
Наш утицај на друге народе много је снажнији него њихов утицај код нас, што наравно другим, већим силама, може да значи као добар темељ за ширење, колонизацију или чак посрбљавање других народа. Да смо економски јаки, попут Енглеске, мислим да би прича са почетка 19. века, о заједничкој држави, коју ће везивати иста црква – православна, била близу остварења. Или бар бисмо имали поштовање од суседа, који би нас посматрали другачије.
Нажалост, и поред непобедивог духа, који је годинама стварао српску културу, често смо сами своје највеће вредности бацали под ноге другима, само да би нас поштовали, а управо одрицањем од својих вредности губили смо поштовање. Док год дан политичари измишљају нове речи попут „Ваздуплохов,“ док год се држава према култури односи као према сирочету, постављајући за министра исфрустрираног члана жирија, вечито ћемо бити на маргини.
Држава која је тренутно, процентуално, по извозу мозгова (како то поразно звучи) прва на свету, очигледно да поседује темељ да буде заиста оно што је била у Средњем веку. Али, нажалост, захваљујући првацима, који деценијама покушавају да обезвреде вредност, мислећи да ће тако њихова глупост бити равна нечијој памети, не правимо корак даље, иако толико тога можемо да урадимо.
Сигуран сам да српска дијаспора поседује највеће умове који би померили ову земљу са мртве тачке, али нико неће ни да разговара са њима, а камо ли да их позове. Једног дана, када у скупштини, као што раде неке паметне државе, будемо имали бар пет представника дијаспоре, па када се чује њихов глас, њихова искуства и њихови предлози, сигуран сам да ће то бити пут модерне Србије, јер не постаје се модеран као члан ЕУ, него зато што се изабере оно најбоље и највредније.