[dropcap font=“0″]Д[/dropcap]о скоро сам био поборник оне старе „Какав народ – таква и држава.“ Наравно, кад кажем држава, мислим на државни апарат, јер ако бих говорио о Србији, рекао бих да је то лепа и занимљива земља. Но, на почетку, пре него што кажем о занимљивостима те врсте, ипак је боље да се вратим на стари државни апарат, онај из времена владавине Бориса Првог Лепог, који је бележио огромне успехе у уништавању Србије. Према неким подацима, у овој земљи је протеклих десет година покрадено негде око 50 милијарди евра. Да су те паре, којим случајем, остале у Србији, ми бисмо данас били једна од најбољих земаља за живот, не само на Балкану или Европи, него и у свету, а Борис Тадић, самопроглашени лидер региона, би заиста био лидер. Међутим, ово није класична критика бившег председника, него се пре може рећи својеврстан омаж, с обзиром да је велика уметност и способност толико упропастити земљу. Замислимо да је само ову способност искористио да сачува 50 милијарди, или неким случајем направи још толико? Где би му био крај, или где би нам био крај? Али, ваљда је тако, нож се може користити за сечење хлеба, али и за наношење повреда. На кориснику је да одлучи, а наш нарцисоидни лидер региона у покушају, одлучио је да нож не користи како би стварао нама, него себи, па се зато данас у политичком смислу бори да неко о њему не објави текст под насловом „Куцамо на врата заборављених асова.“
Ипак, немогуће га је заборавити, можда ликом да, али делом никако, јер данас није проблем у нестанку капитала, него у потпуном обесмишљавању институција, које је он успешно уништио, а како ми се све више чини, то обесмишљавање се наставља.
Наиме, пре само неколико месеци имали смо поплаве у Србији. Народ се организовао, радио, сакупљао помоћ, борио се и преживео. Након тога, десила се трагедија у Суботици, где се опет народ организовао и приморао медије да пишу о нестанку девојчице, која је нажалост убијена. Овде морам да нагласим, бар колико се разумем у систем потраге те врсте, да је полиција одлично обавила свој посао, у шта су нажалост, многи сумњали. Али зашто су сумњали?
Пре неколико дана убијен је младић у центру Београда. Човек, аутомобилом марке Мини морис га је ударио и побегао. Иако су камере снимиле несрећу, иако је полиција радила на случају, ништа се није догодило. А онда је несрећни отац несрећног младића изашао на улицу и почео да протествује. Затим му се народ прикључио, социјалне мреже су се усијале, медији се покренули и истрага је кренула у исправнијем правцу. Дакле, као и код поплава, као и код убиства девојчице, народ је покренуо ланчану реакцију која је довела до правде. Па питам се онда зашто ће нама државни апарат и зашто га плаћамо. Ако ће грађани ове земље сваки пут да излазе на улице и да раде нешто што није њихов посао, а притом плаћају друге, од пореза да то раде, онда је боље да укинемо све институције, јер нам њихово постојање није потребно.
Мада, једино народу не бих дао да суди. Овде се кривица углавном доказује путем медија, без могућности да се чује реч одбране, а народ, што у мислима, што у коментарима, осуђује строжије чак од најстрожије прописане казне. То ме подсећа на онај комунистички период када су људе убијали без икаквог разлога, само зато што је неко рекао да воли Русе или да нису комунисти. Свака је била „На смрт.“ Зато не треба да се чудимо и не треба да оптужујемо комунисте за нашу ружну прошлост, него народ који је колективно узимао правду у своје руке. Због таквог приступа, данас имамо највише усвојених жалби на суду у Стразбуру, па држава тј. ми, многима плаћамо дане, чак и месеце проведене у притвору иако никада нису били криви. Таквих случајева је највише забележено у време владавине горенаведеног нарциса, па је ово додатак омажу његовој уметности заглупљивања нације.
Данас је тешко све ово променити, иако се прича да многи имају жељу, али се осим приче нигде не види помак. Пошто сам прошли пут писао о Бус плусу, морам да се надовежем на претходни текст. Наиме, садашња власт је обећала укидање Бус плуса, да би, пре само неколико дана, саопштили да је то немогуће, јер би град морао да плати огромну одштету фирми која контролише путнике. Дакле, обећање пада у воду, међутим, не треба им замерити због тога, хтели су најбоље и покушали су, али пре него што су обећали, требало је прво да прочитају уговор, што доказује олакост у давању речи и потпуну неозбиљност. Но, и то можемо изузети као ненамерну грешку, међутим, питам се да ли ће неко, због таквог уговора, сносити санкције? Не морају оне народне „На смрт“ или „На затвор“, него моралне и друштвене.
Сигуран сам да неће, јер смо ми нажалост постали такви. Или уништимо или опростимо. Код нас нема средине. Или смо на небесима, као небески народ, или смо у земљи, као жртве.

www.slavisapavlovic.rs
s.pavlovic9@yahoo.co.uk