[dropcap font=“0″]D[/dropcap]o skoro sam bio pobornik one stare „Kakav narod – takva i država.“ Naravno, kad kažem država, mislim na državni aparat, jer ako bih govorio o Srbiji, rekao bih da je to lepa i zanimljiva zemlja. No, na početku, pre nego što kažem o zanimljivostima te vrste, ipak je bolje da se vratim na stari državni aparat, onaj iz vremena vladavine Borisa Prvog Lepog, koji je beležio ogromne uspehe u uništavanju Srbije. Prema nekim podacima, u ovoj zemlji je proteklih deset godina pokradeno negde oko 50 milijardi evra. Da su te pare, kojim slučajem, ostale u Srbiji, mi bismo danas bili jedna od najboljih zemalja za život, ne samo na Balkanu ili Evropi, nego i u svetu, a Boris Tadić, samoproglašeni lider regiona, bi zaista bio lider. Međutim, ovo nije klasična kritika bivšeg predsednika, nego se pre može reći svojevrstan omaž, s obzirom da je velika umetnost i sposobnost toliko upropastiti zemlju. Zamislimo da je samo ovu sposobnost iskoristio da sačuva 50 milijardi, ili nekim slučajem napravi još toliko? Gde bi mu bio kraj, ili gde bi nam bio kraj? Ali, valjda je tako, nož se može koristiti za sečenje hleba, ali i za nanošenje povreda. Na korisniku je da odluči, a naš narcisoidni lider regiona u pokušaju, odlučio je da nož ne koristi kako bi stvarao nama, nego sebi, pa se zato danas u političkom smislu bori da neko o njemu ne objavi tekst pod naslovom „Kucamo na vrata zaboravljenih asova.“
Ipak, nemoguće ga je zaboraviti, možda likom da, ali delom nikako, jer danas nije problem u nestanku kapitala, nego u potpunom obesmišljavanju institucija, koje je on uspešno uništio, a kako mi se sve više čini, to obesmišljavanje se nastavlja.
Naime, pre samo nekoliko meseci imali smo poplave u Srbiji. Narod se organizovao, radio, sakupljao pomoć, borio se i preživeo. Nakon toga, desila se tragedija u Subotici, gde se opet narod organizovao i primorao medije da pišu o nestanku devojčice, koja je nažalost ubijena. Ovde moram da naglasim, bar koliko se razumem u sistem potrage te vrste, da je policija odlično obavila svoj posao, u šta su nažalost, mnogi sumnjali. Ali zašto su sumnjali?
Pre nekoliko dana ubijen je mladić u centru Beograda. Čovek, automobilom marke Mini moris ga je udario i pobegao. Iako su kamere snimile nesreću, iako je policija radila na slučaju, ništa se nije dogodilo. A onda je nesrećni otac nesrećnog mladića izašao na ulicu i počeo da protestvuje. Zatim mu se narod priključio, socijalne mreže su se usijale, mediji se pokrenuli i istraga je krenula u ispravnijem pravcu. Dakle, kao i kod poplava, kao i kod ubistva devojčice, narod je pokrenuo lančanu reakciju koja je dovela do pravde. Pa pitam se onda zašto će nama državni aparat i zašto ga plaćamo. Ako će građani ove zemlje svaki put da izlaze na ulice i da rade nešto što nije njihov posao, a pritom plaćaju druge, od poreza da to rade, onda je bolje da ukinemo sve institucije, jer nam njihovo postojanje nije potrebno.
Mada, jedino narodu ne bih dao da sudi. Ovde se krivica uglavnom dokazuje putem medija, bez mogućnosti da se čuje reč odbrane, a narod, što u mislima, što u komentarima, osuđuje strožije čak od najstrožije propisane kazne. To me podseća na onaj komunistički period kada su ljude ubijali bez ikakvog razloga, samo zato što je neko rekao da voli Ruse ili da nisu komunisti. Svaka je bila „Na smrt.“ Zato ne treba da se čudimo i ne treba da optužujemo komuniste za našu ružnu prošlost, nego narod koji je kolektivno uzimao pravdu u svoje ruke. Zbog takvog pristupa, danas imamo najviše usvojenih žalbi na sudu u Strazburu, pa država tj. mi, mnogima plaćamo dane, čak i mesece provedene u pritvoru iako nikada nisu bili krivi. Takvih slučajeva je najviše zabeleženo u vreme vladavine gorenavedenog narcisa, pa je ovo dodatak omažu njegovoj umetnosti zaglupljivanja nacije.
Danas je teško sve ovo promeniti, iako se priča da mnogi imaju želju, ali se osim priče nigde ne vidi pomak. Pošto sam prošli put pisao o Bus plusu, moram da se nadovežem na prethodni tekst. Naime, sadašnja vlast je obećala ukidanje Bus plusa, da bi, pre samo nekoliko dana, saopštili da je to nemoguće, jer bi grad morao da plati ogromnu odštetu firmi koja kontroliše putnike. Dakle, obećanje pada u vodu, međutim, ne treba im zameriti zbog toga, hteli su najbolje i pokušali su, ali pre nego što su obećali, trebalo je prvo da pročitaju ugovor, što dokazuje olakost u davanju reči i potpunu neozbiljnost. No, i to možemo izuzeti kao nenamernu grešku, međutim, pitam se da li će neko, zbog takvog ugovora, snositi sankcije? Ne moraju one narodne „Na smrt“ ili „Na zatvor“, nego moralne i društvene.
Siguran sam da neće, jer smo mi nažalost postali takvi. Ili uništimo ili oprostimo. Kod nas nema sredine. Ili smo na nebesima, kao nebeski narod, ili smo u zemlji, kao žrtve.
www.slavisapavlovic.rs
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
