„Поново нам достојанство руше, ту ђе свете главе изгинуше, па то нема ниђе у свијету, ој Путине испаљуј ракету…“ Ово су стихови који се последњих шездесетак дана невиђеном брзином шире по интернету, али и са фреквенција многих радио станица у Србији и Републици Српској. Недавни, мартовски догађаји на сјеверу Косова поново су узбуркали националне страсти и у први план широј јавности ставили и једну младу крајишку групу, али и текстописца који је написао ове стихове и који је до сада био непознат широј јавности, иако без његових стихова не може проћи ни једно завичајно дружење било гдје у свијету.
Миле Ромчевић рођен је у Глини 31.08.1993. године, јер у Вргинмосту, мјесту пребивалишта његових родитеља, у тим ратним годинама није било болнице. „Немој погријешити да сам Банијац, јер нисам, већ Кордунаш“, шали се Миле на почетку разговора за овај текст који описује судбину младог човјека који је обиљежио крајишку музичку сцену, али и оставио дубок траг за будуће генерације.
Изгубивши у околини Слуња брата који је погинуо са само 19 године, Миле је урезао животни печат који је обиљежио наставак његовог живота, а каже нам да му је то била иницијална каписла за будуће стваралаштво. Пјесме је почео писати од своје четрнаесте године управо са жељом да пронађе вентил којим ће себи олакшати бол за братом кога није ни запамтио. Иако силом прилика рођен на Банији, не труди се да опјева само Кордун и мјесто својих предака већ и цијело подручје некадашње Крајине и подручја гдје су живјели Срби.
„Многи ме овдје у Србији питају како ја као дијете са двије године памтим погром који је однио много српских глава у једној Олуји? Памтим и те како, имао сам непуне двије године, али као да сам имао тридесет, све се урезивало у мозак. И данас након толико година, свака та слика лебди пред очима, трза ме у сну, навлачи маглу на очи, али сјећања су јача, бистре ми ум“, препричава нам Миле искуства у новом завичају, али и сјећања на свој некадашњи завичај из којег је само захваљујући мајци и игром случаја изашао жив.
„У тренутку налета авиона, мајка ме је пронијела до воше поред пута и замотала у коприве. Да ме не виде и не пуцају по мени. Захваљујући томе мајка је за мене највећи јунак којег познајем и за којег сам чуо“, прича нам Миле како је преживио гранатирање избјегличке колоне на Петровачкој цести.
Као двогодишње дијете Миле са родитељима долази у Србију и наставља своју борбу у новом завичају и новом окружењу, али Кордун је стално присутан у срцу.
„Питају ме: Кад сам дошао у Србију? Зашто сам дошао? Шта значи Кордун за мене? Хоћу ли се вратити на Кордун? Наравно да хоћу. Морам! Тамо ми је налог и јадац за који знам. Тамо је све због чега сам жив. Поносан сам на све који су ми помогли да пређем границу Србије, али са повратном картом, кад-тад. Најгоре ми је кад ми овдје у Србији кажу да сам избјеглица. Нисам ја избјеглица. Ја сам прогнаник. Прогнан сам из родног краја и завичаја. Једино ми нису прогнана сјећања“, препричава Миле Ромчевић своју животну причу и сјећања, али и догађаје који су се урезали и од којих су многи од њих опјевани у неком од 60-ак највећих хитова крајишке музике које је он написао.
„Нисам ја као и многи кренуо са љубавном поезијом. Пропјевао сам или ти проплакао управо због свих ових разлога који су се издешавали мени и мом народу. То пјевање ме је и спасило свакако, да не полудим и да не заборавим гнијездо из којег сам излетио и прије него што сам научио да летим“, прича нам Миле о разлозима који су од њега створили једног од највећих стваралаца народне и завичајне поезије.
Како никад једна трагедија не иде сама, па је породицу Ромчевић задесила још једна трагедија. Његова полубраћа Милош и Јован Ромчевић гину у саобраћајним несрећама. Један 2006, а други 2016. године. Још једну тугу у породици Ромчевић опјевао је Миле текстовима посвећеним управо њима.
„Ромчевића откад има, не бише у јунацима, нити су се крици чули, до но кад сте погинули“, написа Миле уз напомену: уснулој браћи од брата.
Баш у најтежим тренуцима настала је и његова пјесма „Заборављени хероји“ која је посвећена свим погинулим Србима у последњим ратним дешавањима. У извођењу „Браће Тривуновић“ у само мјесец дана ова Милова пјесма без било какве рекламе на радију и на телевизији доживјела је 135.000 прегледа на јутјуб-у. Посебно је поносан на пјесму о Споменку Гостићу, погинулом дјечаку са Озрена, коме је написао Реквијем и снимивши га са братом Стевом, створио је својеврсну химну која се изводи на готово свим завичајним дружењима.
Миле Ромчевић, данас као одрастао човјек живи са родитељима од инвалиднине од погинулог брата, далеко од родног краја, али се не предаје и даље свакодневно ствара стихове и поезију која на носачима звука остаје записана и сачувана за сва времена.
Иако је написао преко 60 најпознатијих крајишких пјесама, међу којима и десетак хитова групе Мајкани са којима су се пробили на естрадно небо и са којима су осигурали на стотине наступа по цијелом свијету, овај млади човјек је остао скроман, повучен и једноставан. И даље се наставља борити за своје идеале и за неко боље сутра српског народа из Хрватске ма гдје се налазио.
Пјесму са почетка текста под насловом „Терор на Косову“ посветио је Србима са Косова и њиховој борби за опстанак на том простору. Како се чини, кроз текст пјесме који описује сликовито та мартовска дешавања, успио је у томе пошто се пјесма невиђеном брзином шири интернетом и тренутно је једна од пјесама са највише прегледа из те категорије. Борба Мила Ромчевића кроз поезију и стихове се наставља даље.
Мирослав Машић
