Друга књига Миле Божића, „Мириси завичаја“, није изневјерила очекивања познавалаца поезије Миле Божића, пјесника из Перта, Западна Аустралија. Књигу карактерише пјесников препознатљив лирски израз, уз ненаметљиву меланхолију и неизбјежну сатиричну ноту, коју смо уочили и у његовој првој књизи „Славонске елегије“. Књига опија музикалношћу талентованог пјесника и страсног боема. Све је уоквирено у лепршаву и лежерну ритмику, надограђено неким новим просторним емоцијама и временском дистанцом. Између редова се наслућује пјесниково прећутно помирење са самим собом и судбом која га је довела на крај свијета. Носталгија, жал и сјећање су и даље ту, али провејава искреност времена у коме битише. Пјесник стреми „тамо далеко“ – преко седам мора и безброј гора – а сјета и стварност су у урбаној аустралској пустари.
Пустиња у души – пустара у животу.
Вапај , на тренутак, гдје га најмање очекујте, нагна читаоца да препозна непреболну литерарну рану, изњедрену снажном лирском метафором. Свака слиједећа строфа камуфлира прокључали бездан и усмјерава вам мисли тамо гдје пјесник то очекује од вас.
То не значи да Миле жели нешто сакрити од вас. Напротив! Све је ту као на позорници његовог живота. Претци, савременици и синтагма која непоколебљиво води кроз прошлост и садашљост. Порука – ехо, свега горе изреченог, одзвања свијешћу читаоца и не пружа прилику да останете хладнокрвни и непристрасни док читате ову књигу. На логичне упите лако је наћи одговоре, јер су стихови тако саткани да нигдје нема недоумице о емоцијама и мислима пјесника. Све је чисто, сажето, разумно у својој лиричности а сугестивно као у некој древној балканској бајци. Књигу можете читати на прескок, уз утисак, да је то једна цјелина – цјелина која никад неће нестати. Све се уклапа једно у друго и намеће се као нешто логично, нешто неизбјежно.
Кроз стихове се може уочити доза нестрпљивости, које нема у првој кљизи – што би било логичније. Не могу се отети утиску да су „Мириси завичаја“ само поглавље које недостаје ауторовом пјесничком првенцу, „Славонске елегије“. Предлажем издавачу да у будућности обједини ове кљиге и заокружи Божићев досадашљи пјеснички опус. Надам се да ће пјесник, на сензибилитету предходних књига, наставити да изненађује својим пјесничким стваралаштвом и да нећемо предуго чекати ново издање.
Треба истакнути, да је књигу, уз солидну графичку обраду, објавило Издавачко предузеће „Српска кућа“ из Пожаревца.
Једина замјерка је латинично издање и свесрдно се надам се да ће слиједећа књига бити штампана ћирилицом – најљепшим писмом на свијету.
Миле Божић је вишегодишњи члан Књижевног Клуба „Саборник“ и добитник Књижевне награде „Милорад Цумбо“ за 2013. годину.
Препоручујем вам да прочитате књигу „Мириси Завичаја“! Иако књига одише јаким лирским набојем, можда се и неко од вас, поштовани читаоци, препозна у крајолику, ликовима и стиховима ове књиге!?
За крај, прочитајте двије дескриптивне пјесме по избору аутора овог осврта:
ПРВИ СНЕГ
Већ сатима небо се мути
И магла сива ваља низ брег
Покисла стада у село журе
Мирише сутон на први снег
Долином пустом јауче ветар
У крошњама врба кали свој бес
Над крајем сиви се облак свио
Почиње првих пахуља плес
И док вече полако – фењере пали
А с грана одлеће задњи лист свели
Нестаје свила јесени позне
У игри ветра и пахуља белих
ЈЕСЕЊА НОЋ У РАВНИЦИ
Јесања ноћ – киша над градом лије
Још један суморни прође дан
Последњи воз већ даљина крије
Станица пуста тоне у сан
Градом још само излози светле
Зјапе празне улице на киши
И тек понеки фијакер прође
Преко старог моста на Тиси
Над равницом се прострла тама
Не светле салаши – ништа се не чује више
Само плач ветра у гранама врба
И тихи шапат јесење кише
Поштовани читаоци, идућег мјесеца преставићу вам неку од књига Ранка Ђурића, пјесника из Перта.
Миљан Ковачевић
