МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Капија Манастира Пећка Патријаршија, недалеко од Пећи, подно Проклетија, дана 19. августа, о празнику Преображеније Господње, дочека нас широм отворена. Мир њеног прелепог дворишта допуњавао је жубор Пећке Бистрице и доприносио да читав манастирски комплекс делује као простор који одмах пригрли сваког намерника, а посебно оног који му приступа у вери. У дну дворишта прелепа црква, сада у фасади боје процвалих косовских божурова. Улазим по ко зна који пут на те старе камене плоче. „Помаже Бог“, поздравих сестру која је била за пултом за којим продаје свеће. Међу свећама видим и лепо исплетене крошње од правог воска. „То израђујемо саме“, проговара ми сестра. Верници их пале око великих празника и током Литургије држе упаљене у својим рукама. „Знам мати. Много су лепе, онако једнако изливене и лепо исплетене. Право уметнички“, рекох монахињи држећи крошњу у руци, удишући мирис правог воска који се врца у овом манастиру. У припрати кад се окуписмо било нас је 17-торо, отац Михаило, игуман Манастира Светих архангела код Призрена, који нас је за празник повео на једно лепо ходочашће Метохијом, најпре нам рече да је ово скуп цркава, односно тачније да се под истим кровом налазе четири цркве од којих је једна посвећена Светим Апостолима, друга Светом Димитрију, трећа Богородици Одигитрији и четврта Светом Николи, која је споља. 

„Налазимо се у припрати коју је подигао архиепископ Данило пре 1376. године. Зидана је као трем са двојном аркадом, али су отвори зазидани 1560. године и највећа је грађевина у овом комплексу цркава, а конститутивно је везана за Цркву Свете Богородице. Већина сачуваних фресака потиче из 1561. године“. Померајући се припратом, док нам ово казује, стаде испод саме лозе Немањића на источном зиду припрате и показа својом руком: „Видите, ово је посебно занимљив приказ лозе Немањића од оснивача Немање до Цара Душана. Има укупно 25 портрета. Обнову ове припрате извршио је Патријарх Макарије Соколовић, а фреске припадају сликарству из средине XIV века које има своје најсветлије тренутке баш у обнови Пећке Патријаршије. У припрати се иначе и налазе најлепше фреске“. 

Лутам погледом тим прекрасним колоритом боја, констатујем да су ми тако добро познати сви ти ликови и радујем се да су добро очувани и да зраче и даље топлином. Присећам се како нас је отац још као децу из Призрена често доводио у Пећку Патријаршију. И сваког госта који би долазио код нас у Призрен редовно је водио да обиђе овај манастир и манастир  Дечане, који је недалеко одавде. Зато целу Метохију осећам као дом и овде се радо враћам. За то време сви из групе уђоше у Цркву Светих Апостола, која је и најстарија из овог комплекса и одмах код врата застадоше најпре код патријаршијског престола. Отац опет поче своје казивање: “Ову цркву је подигао половином XIII века српски архиепископ Арсеније II у рашком стилу. Обновљена је 1932. године а чишћење и конзервација је урађена после Другог светског рата. Оно што је карактеристично за ову цркву, то је да у куполи није Христос Пантекратор, као иначе, већ Вазнесење крста, по угледу на Манастир Жичу. Овде су се одржавали сабори и видећете у свим црквама саркофаге архиепископа и то Арсенија II, Саве, Јоникија и других“. Прилазимо, поклањамо се, молимо, да ово богатство не припадне невери. У молитви улазим у Цркву Светог Димитрија и чујем оца да казује: “И овде се, као и у Цркви Светих Апостола налазе фреске непроцењиве вредности, а у њој се налази и камени саркофаг Патријарха Јефрема и некада веома богата ризница овог манастира, која је на жалост врло осиромашила због свих зулума који су се овде дешавали кроз векове, али на нашу и Божију радост успела је да сачува многе вредне уметничке предмете. Библиотека има тринаест рукописа од којих су многи из времена настанка самосталности српске цркве. 

Надам се да знате – проговара Отац кроз смешак, бацајући поглед изнад својих наочара – да је Свети Сава 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у српским земљама која се назива Жичком односно Пећко-Жичком и при крају свог живота дао је нацрте за Пећку Патријаршију које ће реализовати његови наследници. Цар Стефан Душан је подигао на степен Патријаршије 1346. године а српски архиепископ Арсеније I је средином  XIII века преместио седиште Патријаршије у Пећ. Иначе, дуд који сте видели како се својим старим гранама шири по порти манастира, посадио је Архиепископ Сава II. Након што су Турци попалили и опљачкали многе српске цркве и манастире, испод овог дуда у порти је 1690. године Арсеније Чарнојевић одржао сабор са највиђенијим људима Косова и Метохије на којем је одлучено да српски народ крене у велику сеобу за Војводину и тада су се многи монаси са Патријархом Арсенијем III и народом иселили са Косова. 1766. године ферманом султана Мустафе другог укинута је српска, односно Пећка Патријаршија, која је обновљена тек 1920. године“.  

У тишини, заоденута својим мислима, уђох за групом која прати Оца Михаила, који уђе у трећу Цркву – Богородице Одигитрије. Примећујем да и овде на свим саркофазима истиха горе кандила. Видим децу, моје братанце како застају да прочитају имена српских архиепископа који у њима леже. Ја својом руком милујем тај камен да из њега допуним своју снагу и веру. Гледам у та горућа кандила која су дубоко у мени и тако се јако осећам поред овог старог камена. Пред Богородицом правимо ред, а једно по једно правимо метанију и наслањамо главу за оздрављење и за спас. Богородица сва у злату као да нас гледа својим мајчинским очима и улива наду да ће све добро бити. Отац Михаило сачека да се сви поклонимо и укратко нам потом казује: “Да је ову цркву подигао архиепископ Данило II, велики писац о животима српских краљева и архиепископа, да је грађена на основу уписаног крста као и претходна а да је највећим делом живопис завршен за живота Данила II показујући да је  он приказан на западном крилу са храмом у руци. Овде се налази и саркофаг у којем је сахрањен (показа нам и његов саркофаг). Поред јужног зида ове цркве, када изађете из припрате подигнута је Црква Светог Николе и њу је такође подигао архиепископ Данило II, као малу једнобродну цркву која делује као мала капела. Зидана је од камена, а данашње, очуване фреске потичу од 1673. и 1674. године и радио их је чувени живописац Радул. Испред цркве је саркофаг Патријарха Максима. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је својеврсни маузолеј српских патријараха и у непосредном је надлештву Српског православног Патријарха у Београду где је данас седиште Патријаршије“, заврши Отац своје казивање о историографији и значају овог манастира и на крају дода:

„Сад лепо још једном сами погледајте, помолите се и онда идемо да се послужимо, Мати Херотина, игуманија овог манастира нас чека“. 

Мати Херотина заиста чека испред конака са једним забринутим, рекла бих, озбиљним изразом лица, али кад угледа све нас на челу са Оцем Михаилом, који овде често дође да служи и помогне им око славе и празника, а посебно када је ту сабор архиепископа, благо се насмеја и њено лице се за тренутак разведри. Међутим, када је мало касније кренуо разговор у вези садашњег стања на КИМ тај исти забринути израз се врати на њено лице. Читала сам у штампи каквом је терору од Албанаца сестринство овог манастира било изложено 1981. године, када је подметнут пожар у манастирском конаку али хвала Господу сестринство и данас опстаје, упркос чињеници да ни у оближњем граду Пећи више нема Срба. „Само да нас не отерају из ове светиње“, рече тихим гласом. „Мени нема живота без ове земље. Толико сам пропатила да спасем заједно са сестрама све што се спасити може. И пожар који су овде подметнули Албанци 1981. године, приписали су мени. И због тога су ме хапсили“, прекрсти се и погледа у небо које се назирало кроз крошњу столетне липе под којом смо седели окупљени око великог стола, на којем су сестре послужиле свежу кафу и ратлук. „Мати, благословите да снимимо манастир из дрона“ обрати се игуманији мој брат. Отац Михаило додатно објасни да су момци донели помоћ за Свете Архангеле и да имају намере да дроном сниме светиње на Косову и Метохији које ће обићи. „Послаћемо и вама снимак, свакако“, проговори Александар, пријатељ мојих братанаца Лазара, Душана и Милоша и како добише благослов, сва четворица отпочеше да са дроном шетају по комплексу. „Пођите са мном, да вас одведем и у економски део манастира“, рече отац Михаило и момке поведе прелепим, цвећем украшеним двориштем, које је делом под травом а делимично под калдрмом, мостићем преко потока чисте изворске воде који тече кроз двориште дајући му посебну лепоту и свежину, у други део манастирског комплекса. На снимку ћемо касније видети колики је тај део дворишта и имања које сестринство овог манастира вредно обрађује. Бројне кошнице, пластеници, воће. Право богатство које би други да разграниче и забораве. Ја извадих моју збирку “Прибежиште” у коју ставих нешто новца и приђох нашој игуманији. „Ево Мати, скромно, али од срца“. „Благословио вас Бог, молићемо се за вас“, проговара Мати када сам јој, пољубивши јој руку дала књигу. Када смо кренули и она је изашла с нама до кола, усликали смо се заједно за успомену и дуго је поред Бистрице стајала сама и махала за нама. 

Нада Хаџи-Перић

 

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.