Kapija Manastira Pećka Patrijaršija, nedaleko od Peći, podno Prokletija, dana 19. avgusta, o prazniku Preobraženije Gospodnje, dočeka nas širom otvorena. Mir njenog prelepog dvorišta dopunjavao je žubor Pećke Bistrice i doprinosio da čitav manastirski kompleks deluje kao prostor koji odmah prigrli svakog namernika, a posebno onog koji mu pristupa u veri. U dnu dvorišta prelepa crkva, sada u fasadi boje procvalih kosovskih božurova. Ulazim po ko zna koji put na te stare kamene ploče. „Pomaže Bog“, pozdravih sestru koja je bila za pultom za kojim prodaje sveće. Među svećama vidim i lepo ispletene krošnje od pravog voska. „To izrađujemo same“, progovara mi sestra. Vernici ih pale oko velikih praznika i tokom Liturgije drže upaljene u svojim rukama. „Znam mati. Mnogo su lepe, onako jednako izlivene i lepo ispletene. Pravo umetnički“, rekoh monahinji držeći krošnju u ruci, udišući miris pravog voska koji se vrca u ovom manastiru. U priprati kad se okupismo bilo nas je 17-toro, otac Mihailo, iguman Manastira Svetih arhangela kod Prizrena, koji nas je za praznik poveo na jedno lepo hodočašće Metohijom, najpre nam reče da je ovo skup crkava, odnosno tačnije da se pod istim krovom nalaze četiri crkve od kojih je jedna posvećena Svetim Apostolima, druga Svetom Dimitriju, treća Bogorodici Odigitriji i četvrta Svetom Nikoli, koja je spolja. 

„Nalazimo se u priprati koju je podigao arhiepiskop Danilo pre 1376. godine. Zidana je kao trem sa dvojnom arkadom, ali su otvori zazidani 1560. godine i najveća je građevina u ovom kompleksu crkava, a konstitutivno je vezana za Crkvu Svete Bogorodice. Većina sačuvanih fresaka potiče iz 1561. godine“. Pomerajući se pripratom, dok nam ovo kazuje, stade ispod same loze Nemanjića na istočnom zidu priprate i pokaza svojom rukom: „Vidite, ovo je posebno zanimljiv prikaz loze Nemanjića od osnivača Nemanje do Cara Dušana. Ima ukupno 25 portreta. Obnovu ove priprate izvršio je Patrijarh Makarije Sokolović, a freske pripadaju slikarstvu iz sredine XIV veka koje ima svoje najsvetlije trenutke baš u obnovi Pećke Patrijaršije. U priprati se inače i nalaze najlepše freske“. 

Lutam pogledom tim prekrasnim koloritom boja, konstatujem da su mi tako dobro poznati svi ti likovi i radujem se da su dobro očuvani i da zrače i dalje toplinom. Prisećam se kako nas je otac još kao decu iz Prizrena često dovodio u Pećku Patrijaršiju. I svakog gosta koji bi dolazio kod nas u Prizren redovno je vodio da obiđe ovaj manastir i manastir  Dečane, koji je nedaleko odavde. Zato celu Metohiju osećam kao dom i ovde se rado vraćam. Za to vreme svi iz grupe uđoše u Crkvu Svetih Apostola, koja je i najstarija iz ovog kompleksa i odmah kod vrata zastadoše najpre kod patrijaršijskog prestola. Otac opet poče svoje kazivanje: “Ovu crkvu je podigao polovinom XIII veka srpski arhiepiskop Arsenije II u raškom stilu. Obnovljena je 1932. godine a čišćenje i konzervacija je urađena posle Drugog svetskog rata. Ono što je karakteristično za ovu crkvu, to je da u kupoli nije Hristos Pantekrator, kao inače, već Vaznesenje krsta, po ugledu na Manastir Žiču. Ovde su se održavali sabori i videćete u svim crkvama sarkofage arhiepiskopa i to Arsenija II, Save, Jonikija i drugih“. Prilazimo, poklanjamo se, molimo, da ovo bogatstvo ne pripadne neveri. U molitvi ulazim u Crkvu Svetog Dimitrija i čujem oca da kazuje: “I ovde se, kao i u Crkvi Svetih Apostola nalaze freske neprocenjive vrednosti, a u njoj se nalazi i kameni sarkofag Patrijarha Jefrema i nekada veoma bogata riznica ovog manastira, koja je na žalost vrlo osiromašila zbog svih zuluma koji su se ovde dešavali kroz vekove, ali na našu i Božiju radost uspela je da sačuva mnoge vredne umetničke predmete. Biblioteka ima trinaest rukopisa od kojih su mnogi iz vremena nastanka samostalnosti srpske crkve. 

Nadam se da znate – progovara Otac kroz smešak, bacajući pogled iznad svojih naočara – da je Sveti Sava 1219. godine ustanovio prvu autokefalnu arhiepiskopiju u srpskim zemljama koja se naziva Žičkom odnosno Pećko-Žičkom i pri kraju svog života dao je nacrte za Pećku Patrijaršiju koje će realizovati njegovi naslednici. Car Stefan Dušan je podigao na stepen Patrijaršije 1346. godine a srpski arhiepiskop Arsenije I je sredinom  XIII veka premestio sedište Patrijaršije u Peć. Inače, dud koji ste videli kako se svojim starim granama širi po porti manastira, posadio je Arhiepiskop Sava II. Nakon što su Turci popalili i opljačkali mnoge srpske crkve i manastire, ispod ovog duda u porti je 1690. godine Arsenije Čarnojević održao sabor sa najviđenijim ljudima Kosova i Metohije na kojem je odlučeno da srpski narod krene u veliku seobu za Vojvodinu i tada su se mnogi monasi sa Patrijarhom Arsenijem III i narodom iselili sa Kosova. 1766. godine fermanom sultana Mustafe drugog ukinuta je srpska, odnosno Pećka Patrijaršija, koja je obnovljena tek 1920. godine“.  

U tišini, zaodenuta svojim mislima, uđoh za grupom koja prati Oca Mihaila, koji uđe u treću Crkvu – Bogorodice Odigitrije. Primećujem da i ovde na svim sarkofazima istiha gore kandila. Vidim decu, moje bratance kako zastaju da pročitaju imena srpskih arhiepiskopa koji u njima leže. Ja svojom rukom milujem taj kamen da iz njega dopunim svoju snagu i veru. Gledam u ta goruća kandila koja su duboko u meni i tako se jako osećam pored ovog starog kamena. Pred Bogorodicom pravimo red, a jedno po jedno pravimo metaniju i naslanjamo glavu za ozdravljenje i za spas. Bogorodica sva u zlatu kao da nas gleda svojim majčinskim očima i uliva nadu da će sve dobro biti. Otac Mihailo sačeka da se svi poklonimo i ukratko nam potom kazuje: “Da je ovu crkvu podigao arhiepiskop Danilo II, veliki pisac o životima srpskih kraljeva i arhiepiskopa, da je građena na osnovu upisanog krsta kao i prethodna a da je najvećim delom živopis završen za života Danila II pokazujući da je  on prikazan na zapadnom krilu sa hramom u ruci. Ovde se nalazi i sarkofag u kojem je sahranjen (pokaza nam i njegov sarkofag). Pored južnog zida ove crkve, kada izađete iz priprate podignuta je Crkva Svetog Nikole i nju je takođe podigao arhiepiskop Danilo II, kao malu jednobrodnu crkvu koja deluje kao mala kapela. Zidana je od kamena, a današnje, očuvane freske potiču od 1673. i 1674. godine i radio ih je čuveni živopisac Radul. Ispred crkve je sarkofag Patrijarha Maksima. Kao stavropigijalni manastir Pećka Patrijaršija je svojevrsni mauzolej srpskih patrijaraha i u neposrednom je nadleštvu Srpskog pravoslavnog Patrijarha u Beogradu gde je danas sedište Patrijaršije“, završi Otac svoje kazivanje o istoriografiji i značaju ovog manastira i na kraju doda:

„Sad lepo još jednom sami pogledajte, pomolite se i onda idemo da se poslužimo, Mati Herotina, igumanija ovog manastira nas čeka“. 

Mati Herotina zaista čeka ispred konaka sa jednim zabrinutim, rekla bih, ozbiljnim izrazom lica, ali kad ugleda sve nas na čelu sa Ocem Mihailom, koji ovde često dođe da služi i pomogne im oko slave i praznika, a posebno kada je tu sabor arhiepiskopa, blago se nasmeja i njeno lice se za trenutak razvedri. Međutim, kada je malo kasnije krenuo razgovor u vezi sadašnjeg stanja na KIM taj isti zabrinuti izraz se vrati na njeno lice. Čitala sam u štampi kakvom je teroru od Albanaca sestrinstvo ovog manastira bilo izloženo 1981. godine, kada je podmetnut požar u manastirskom konaku ali hvala Gospodu sestrinstvo i danas opstaje, uprkos činjenici da ni u obližnjem gradu Peći više nema Srba. „Samo da nas ne oteraju iz ove svetinje“, reče tihim glasom. „Meni nema života bez ove zemlje. Toliko sam propatila da spasem zajedno sa sestrama sve što se spasiti može. I požar koji su ovde podmetnuli Albanci 1981. godine, pripisali su meni. I zbog toga su me hapsili“, prekrsti se i pogleda u nebo koje se naziralo kroz krošnju stoletne lipe pod kojom smo sedeli okupljeni oko velikog stola, na kojem su sestre poslužile svežu kafu i ratluk. „Mati, blagoslovite da snimimo manastir iz drona“ obrati se igumaniji moj brat. Otac Mihailo dodatno objasni da su momci doneli pomoć za Svete Arhangele i da imaju namere da dronom snime svetinje na Kosovu i Metohiji koje će obići. „Poslaćemo i vama snimak, svakako“, progovori Aleksandar, prijatelj mojih bratanaca Lazara, Dušana i Miloša i kako dobiše blagoslov, sva četvorica otpočeše da sa dronom šetaju po kompleksu. „Pođite sa mnom, da vas odvedem i u ekonomski deo manastira“, reče otac Mihailo i momke povede prelepim, cvećem ukrašenim dvorištem, koje je delom pod travom a delimično pod kaldrmom, mostićem preko potoka čiste izvorske vode koji teče kroz dvorište dajući mu posebnu lepotu i svežinu, u drugi deo manastirskog kompleksa. Na snimku ćemo kasnije videti koliki je taj deo dvorišta i imanja koje sestrinstvo ovog manastira vredno obrađuje. Brojne košnice, plastenici, voće. Pravo bogatstvo koje bi drugi da razgraniče i zaborave. Ja izvadih moju zbirku “Pribežište” u koju stavih nešto novca i priđoh našoj igumaniji. „Evo Mati, skromno, ali od srca“. „Blagoslovio vas Bog, molićemo se za vas“, progovara Mati kada sam joj, poljubivši joj ruku dala knjigu. Kada smo krenuli i ona je izašla s nama do kola, uslikali smo se zajedno za uspomenu i dugo je pored Bistrice stajala sama i mahala za nama. 

Nada Hadži-Perić