– Недавно сте са представом Хипнотизер посетили Аустралију. Какве утиске носите?
Прелепа земља. Јако дуг пут. Дивни градови. Гостољубиви домаћини. Одлична организација турнеје и представе пред пуним гледалиштем. Сусрети са нашима и и приче о одласцима и останцима. Јако сам срећан и захвалан што сам имао прилику да путујем у Аустралију и доживим тамо све што сам доживео.
– У представи играте хипнотизера. Глумци имају обичај да се упознају са темом, како би ушли у лик. Да ли би нам хипноза помогла да пронађемо или излечимо проблеме у нашем менталитету?
Хипнотизер у овој представи служи да у живот брачног пара уведе истину. Човек под хипнозом не може лаже. У представи остављамо наду да истина лечи и да после болног суочавања са њом људи постају бољи. Често смо и у животу сведоци да макар колико тешко било рећи истину на крају и после свега испоставља се да је то најлакши пут. Верујем да би истина могла повољно да утиче на решавање проблема чак и у нашем менталитету.
– Да ли је и колико наша дијаспора у Аустралији просветљенија, када је у питању култура?
Стекао сам утисак да су људи били срећни што су имали прилику да виде и нешто овако у Аустралији. Наше естрадне звезде нису ретки гости тамо и мислим да је једна позоришна представа била право освежење. Наши организатори изузетно су задовољни како је све прошло и мислим да публика у Аустралији може да се нада да ће ускоро имати прилику да у краћим временским размацима гледа гостовања представа из Србије.
– Каријеру сте почели деведесетих, које важе за најтеже године у новијој историји. Да ли се нешто променило?
Не пуца се, што је сјајно! Делује да се све остало променило на горе. Римско царство пропадало је неколико векова. Из те визуре ових пар деценија пропадања не делује страшно.
– Ваш колега Небојша Дугалић напушта земљу. Многи су то пре њега урадили. На који начин треба променити тренутно стање у вашој професији?
Изузетно уважавам све који су били довољно проницљиви да на време виде куда ствари иду овде и оду на време. Дивим се онима који одлазе са малим закашњењем. Помало завидим и једнима и другима. Паре би могле много да помогну да се промени ситуација у нашој професији, а њих нема. Тако кажу. Ми се трудимо да чувамо високе уметничке стандарде и у овим условима. То нас чини срећним. Барем на пробама, представама и снимањима.
– Недавно је ЈДП снизио цене карата за позориште, па су били редови. Да ли вам се чини да је народу доста јефтиних и испразних забава и да се окреће култури?
Желим да верујем да им је доста испразне забаве. Ње је толико и све испуњава да је тешко и препознати да је испразна. За то препознавање је потребно мало мира и тишине и контакта са собом, а за то има све мање времена. ЈДП није снизио цену карте него је разлику до пуне цене доплатила једна банка у сврху своје промоције. Пошто су завршили са промоцијом, цена карте је враћена на старо и толиких гужви више нема.
– Како бисте оценили културну сцену у Србији?
Као копрцајућу.
– Често се говори да држава и систем, који егзистира годинама, не подржава културу. Да ли је саплиће?
Највећи проблем је што власт културу не препознаје као кључну за обликовање идентитета народа. Самим тим не само што саплиће културу него и сам народ. То се подједнако добро осећа и одавде и оданде.
– На чему сада радите и где београдска публика може да вас види у наредном периоду?
Ускоро имам премијеру на малој сцени Атељеа 212. Нови Завет и Дар мар, Нила Лабјута у режији Марка Мисираче. Ту су и неки филмови и телевизијске серије тако да се ради доста.
Разговор водио Славиша Павловић