– Nedavno ste sa predstavom Hipnotizer posetili Australiju. Kakve utiske nosite?
Prelepa zemlja. Jako dug put. Divni gradovi. Gostoljubivi domaćini. Odlična organizacija turneje i predstave pred punim gledalištem. Susreti sa našima i i priče o odlascima i ostancima. Jako sam srećan i zahvalan što sam imao priliku da putujem u Australiju i doživim tamo sve što sam doživeo.
– U predstavi igrate hipnotizera. Glumci imaju običaj da se upoznaju sa temom, kako bi ušli u lik. Da li bi nam hipnoza pomogla da pronađemo ili izlečimo probleme u našem mentalitetu?
Hipnotizer u ovoj predstavi služi da u život bračnog para uvede istinu. Čovek pod hipnozom ne može laže. U predstavi ostavljamo nadu da istina leči i da posle bolnog suočavanja sa njom ljudi postaju bolji. Često smo i u životu svedoci da makar koliko teško bilo reći istinu na kraju i posle svega ispostavlja se da je to najlakši put. Verujem da bi istina mogla povoljno da utiče na rešavanje problema čak i u našem mentalitetu.
– Da li je i koliko naša dijaspora u Australiji prosvetljenija, kada je u pitanju kultura?
Stekao sam utisak da su ljudi bili srećni što su imali priliku da vide i nešto ovako u Australiji. Naše estradne zvezde nisu retki gosti tamo i mislim da je jedna pozorišna predstava bila pravo osveženje. Naši organizatori izuzetno su zadovoljni kako je sve prošlo i mislim da publika u Australiji može da se nada da će uskoro imati priliku da u kraćim vremenskim razmacima gleda gostovanja predstava iz Srbije.
– Karijeru ste počeli devedesetih, koje važe za najteže godine u novijoj istoriji. Da li se nešto promenilo?
Ne puca se, što je sjajno! Deluje da se sve ostalo promenilo na gore. Rimsko carstvo propadalo je nekoliko vekova. Iz te vizure ovih par decenija propadanja ne deluje strašno.
– Vaš kolega Nebojša Dugalić napušta zemlju. Mnogi su to pre njega uradili. Na koji način treba promeniti trenutno stanje u vašoj profesiji?
Izuzetno uvažavam sve koji su bili dovoljno pronicljivi da na vreme vide kuda stvari idu ovde i odu na vreme. Divim se onima koji odlaze sa malim zakašnjenjem. Pomalo zavidim i jednima i drugima. Pare bi mogle mnogo da pomognu da se promeni situacija u našoj profesiji, a njih nema. Tako kažu. Mi se trudimo da čuvamo visoke umetničke standarde i u ovim uslovima. To nas čini srećnim. Barem na probama, predstavama i snimanjima.
– Nedavno je JDP snizio cene karata za pozorište, pa su bili redovi. Da li vam se čini da je narodu dosta jeftinih i ispraznih zabava i da se okreće kulturi?
Želim da verujem da im je dosta isprazne zabave. Nje je toliko i sve ispunjava da je teško i prepoznati da je isprazna. Za to prepoznavanje je potrebno malo mira i tišine i kontakta sa sobom, a za to ima sve manje vremena. JDP nije snizio cenu karte nego je razliku do pune cene doplatila jedna banka u svrhu svoje promocije. Pošto su završili sa promocijom, cena karte je vraćena na staro i tolikih gužvi više nema.
– Kako biste ocenili kulturnu scenu u Srbiji?
Kao koprcajuću.
– Često se govori da država i sistem, koji egzistira godinama, ne podržava kulturu. Da li je sapliće?
Najveći problem je što vlast kulturu ne prepoznaje kao ključnu za oblikovanje identiteta naroda. Samim tim ne samo što sapliće kulturu nego i sam narod. To se podjednako dobro oseća i odavde i odande.
– Na čemu sada radite i gde beogradska publika može da vas vidi u narednom periodu?
Uskoro imam premijeru na maloj sceni Ateljea 212. Novi Zavet i Dar mar, Nila Labjuta u režiji Marka Misirače. Tu su i neki filmovi i televizijske serije tako da se radi dosta.
Razgovor vodio Slaviša Pavlović
