Текст: Срђан Смиљанић, Канбера
Светска економска криза, од које се добар део савременихи земаља још није опоравио, почела је у САД, али је несумњиво, највише погодила Европу. Ова констатација, посебно се односи на 4 медитеранске земље – Шпанију, Португал, Италију и наравно, Грчку (ПИГС, како су ову групу земаља својевремено назвали британски медији). Међутим, ни другима у Европи не цветају руже. Шансе да се макар приближе просеку стандарда у земљама ЕУ, за Бугарску и Румунију су данас мање него икада. Ирска се извукла из кризе, али је далеко од нивоа од пре 2008. Кипар грца већ дуго, док се Француска годинама уназад налази на граници рецесије. Велики штрајкови су у последње време погађали чак и развијене земље севера попут Белгије, док је крајем јесени прошле године, чак и богата Холандија тражила помоћ из фондова ЕУ, за борбу против незапослености. Притом, најгоре је то што се за многе државе ЕУ и даље не назире светло на крају тунела и какво год било решење њихових економских тегоба, оно неће наступити у неко догледно време, нити ће бити могуће до њега доћи на иоле лакши начин.
Нова фаза у деградацији европске економије наступа са кризом у Украјини. Ако би се могло рећи да економска перспектива европских земаља није била светла пре Украјинске кризе, онда се од њеног избијања и посебно од наметања узвратних санкција земљама ЕУ од стране Руске Федерације, слободно може констатовати да је она мрачна. Досадашње руске санкције према ЕУ, које се у највећем делу састоје од забране на увоз прехрамбених производа из Уније, тешке су, по неким прорачунима, близу тридесет милијарди евра на годишњем нивоу. Оне наравно, посебно погађају земље које су велики пољопривредни произвођачи, попут Шпаније, Италије и посебно Француске и Холандије. Међутим, то није све. Главни губици европске привреде, тек се очекују кроз измаклу добит у неоствареним пословима са РФ, али и неким земљама које су данас ближе Русији него Западу. Погледајмо само пример Француске. Случај Мистрал, носача хеликоптера који су Французи изградили за руску војску, а онда одбили да га испоруче, већ је прежвакан у светским медијима. Ако остану при својој одлуци, а по свему судећи хоће, Французи ће на крају морати да врате оне две милијарде, које су примили од Руса на конто тог посла. Међутим, тај случај је минијатуран у односу на губитак изазван одлуком Русије да посао изградње 800 км брзих пруга између Москве и Казања, већ претходно додељен француској компанији Алстом, ипак повери Кинеској железничкој корпорацији (ЦРЦ). Висина губитка није јавно изложена, али се зна да је поменута железничка траса део новог железничког пута између Пекинга и Москве, дугог око 7000 км, чија изградња је процењена на неких 230 милијарди УС$. Да ствар буде још гора по Французе, Индија, партнер Русије у блоку БРИКС, је најавила могућност раскидања уговора са француском владом, који се односио на 20 милијарди вредну испоруку најновијих ловачких авиона под називом Рафал. Уместо Рафала, Индијци планирају куповину руског Сухоја и многи аналитичари то тумаче као солидарисање Индије са пријатељском Русијом. Обзиром на наведено, председник Француске је у јануару гласно завапио, тражећи да Унија укине санкције Русији. Али авај, дан након тога се десио напад на Шарли Ебдо, па је тако потреба за трансатлантском сарадњом у борби против тероризма, ућуткала успаниченог Оланда.
Не сме се испустити из вида ни питање енергетске зависности Европе, које посебно долази до изражаја након погоршања односа између Брисела и Москве. Напротив… Сврставањем на страну САД, Европа је натерала Русију на дефинитивно окретање Кини. Недуго након успостављања европских санкција Русији, дошло је до потписивања протокола између Русије и Кине о повезивању гасних налазишта из којих Европа добија руски гас, са гасоводима којима се транспортује гас из Русије за Кину. Следило је отказивање Јужног тока и потписивање споразума Путина и Ердогана о изградњи Турског тока, којим ће се након 2019. године, руски гас намењен Европи, уместо преко ,,проблематичне“ Украјине, транспортовати преко територије новог руског савезника, Турске. Како кажу Руси, на Европи је да изгради потребну инфраструктуру, која би водила од турксо-грчке границе на север. Коначно, стварање алтернативе европском новцу којим се плаћа руски гас, посебно ће се актуелизовати, уколико идејни пројекат транспорта сибирског гаса у Индију, преко територије Кине, успе да заживи. Обзиром на нову, позитивну динамику односа између Индије и Кине, тај пројекат је све вероватнији. Са друге стране, Европа без руског гаса – посебно у контексту анархије која је вишеструко смањила производњу енергената у Либији – просто не може. Она нема одакле да надокнади руске енергенте и због тога, и сама идеја о потпуној обустави руских испорука, за њу представља најгору ноћну мору, која прети да угрози чак и међународни субјективитет Брисела.
Због свега поменутог, и сама конструкција европских интеграција је данас дошла под знак питања. У Грчкој је победила СИРИЗА, антилиберлна странка са проруским претензијама. Истина, веома брзо након тријумфа на парламентарним изборима, ова странка је одустала од свог предизборног програма, покоривши се захтевима ,,Тројке“ (Европска комисија, ММФ и Европска централна банка). Међутим, и сама чињеница да је једна таква странка успела да победи у Грчкој, представља велико охрабрење за странке са сличним програмима, чији рејтинг у многим земљама Европе незадрживо расте. У Шпанији је то левичарски ПОДЕМОС, у Француској десничарска странка Мари Ле Пен, која је већ однела победу на националним изборима за парламент ЕУ и која прети да ће земљу извести из НАТО. Рејтинг расте и антилибералним странкама у Португалу, Аустрији и Италији. Кипарски председник је крајем фебруара посетио Москву, потписавши уговор о дозволи приступа руским војним бродовима кипарским лукама. Премијер Словачке Роберт Фицо, сада већ тешко сузбија гнев због ефеката санкција на привреду своје земље, док је председник Чешке, који не скрива своје симпатије према Русији, почетком јануара назвао проамеричког премијера Украјине Арсенија Јацењука премијером рата. Коначно, Виктор Орбан, премијер Мађарске, је пре мање од месец дана, примивши Путина у Будимпешти, учинио незамисливо. Орбан више не скрива ни жељу да мађарска демократија не буде либерална, чак је недавно изјавио и то да су спољнополитички приоритети његове земље Немачка и Русија, не САД. И на све то, Дејвид Камерон је обећао референдум о изласку Уједињеног Краљевства из ЕУ, уколико победи на следећим изборима. Исто то се може очекивати и од УКИП, евроскептичне странке чији председник Најџел Фараж органски не подноси бриселску бирократију, а која је однела сензационалну победу на претходним британским изборима за ЕУ парламент.
Пре неки дан, на неком од многобројиних интернет портала који се баве спољном политиком, прочитах да је крајем четрдесетих година прошлог века на свету живело око 2,5 милијарди људи, у САД неких 150 милиона а у Европи, близу пола милијарде. У односу на то време, број људи на Земљи је утростручен, број становника САД удуплан, док је насељеност Европе и даље приближно иста као пре седамдесетак година и то само захваљујући пристижућој емиграцији, обзиром да је природни прираштај у готово свим европским земљама већ деценијама негативан. Ипак, Европа је до сада успевала у одржавању сопстевног престижа, у конкуренцији других светских региона, понајвише уз помоћ свог економског статуса. У актуелним околностима – чије основне одреднице су да се не види скоро решење европских економских недаћа, док је политичка немоћ Европе сада већ разобличена, а јединство евопске конструкције константно доживљава нове ударце – може се закључити само то да европски брод, данас плови у правцу супротном од центра светских збивања.
Кратко речено, уколико и успе да преживи у досадањој форми, Европа је на сигурном курсу ка глобалној периферији.
