Tekst: Srđan Smiljanić, Kanbera
Svetska ekonomska kriza, od koje se dobar deo savremenihi zemalja još nije oporavio, počela je u SAD, ali je nesumnjivo, najviše pogodila Evropu. Ova konstatacija, posebno se odnosi na 4 mediteranske zemlje – Španiju, Portugal, Italiju i naravno, Grčku (PIGS, kako su ovu grupu zemalja svojevremeno nazvali britanski mediji). Međutim, ni drugima u Evropi ne cvetaju ruže. Šanse da se makar približe proseku standarda u zemljama EU, za Bugarsku i Rumuniju su danas manje nego ikada. Irska se izvukla iz krize, ali je daleko od nivoa od pre 2008. Kipar grca već dugo, dok se Francuska godinama unazad nalazi na granici recesije. Veliki štrajkovi su u poslednje vreme pogađali čak i razvijene zemlje severa poput Belgije, dok je krajem jeseni prošle godine, čak i bogata Holandija tražila pomoć iz fondova EU, za borbu protiv nezaposlenosti. Pritom, najgore je to što se za mnoge države EU i dalje ne nazire svetlo na kraju tunela i kakvo god bilo rešenje njihovih ekonomskih tegoba, ono neće nastupiti u neko dogledno vreme, niti će biti moguće do njega doći na iole lakši način.
Nova faza u degradaciji evropske ekonomije nastupa sa krizom u Ukrajini. Ako bi se moglo reći da ekonomska perspektiva evropskih zemalja nije bila svetla pre Ukrajinske krize, onda se od njenog izbijanja i posebno od nametanja uzvratnih sankcija zemljama EU od strane Ruske Federacije, slobodno može konstatovati da je ona mračna. Dosadašnje ruske sankcije prema EU, koje se u najvećem delu sastoje od zabrane na uvoz prehrambenih proizvoda iz Unije, teške su, po nekim proračunima, blizu trideset milijardi evra na godišnjem nivou. One naravno, posebno pogađaju zemlje koje su veliki poljoprivredni proizvođači, poput Španije, Italije i posebno Francuske i Holandije. Međutim, to nije sve. Glavni gubici evropske privrede, tek se očekuju kroz izmaklu dobit u neostvarenim poslovima sa RF, ali i nekim zemljama koje su danas bliže Rusiji nego Zapadu. Pogledajmo samo primer Francuske. Slučaj Mistral, nosača helikoptera koji su Francuzi izgradili za rusku vojsku, a onda odbili da ga isporuče, već je prežvakan u svetskim medijima. Ako ostanu pri svojoj odluci, a po svemu sudeći hoće, Francuzi će na kraju morati da vrate one dve milijarde, koje su primili od Rusa na konto tog posla. Međutim, taj slučaj je minijaturan u odnosu na gubitak izazvan odlukom Rusije da posao izgradnje 800 km brzih pruga između Moskve i Kazanja, već prethodno dodeljen francuskoj kompaniji Alstom, ipak poveri Kineskoj železničkoj korporaciji (CRC). Visina gubitka nije javno izložena, ali se zna da je pomenuta železnička trasa deo novog železničkog puta između Pekinga i Moskve, dugog oko 7000 km, čija izgradnja je procenjena na nekih 230 milijardi US$. Da stvar bude još gora po Francuze, Indija, partner Rusije u bloku BRIKS, je najavila mogućnost raskidanja ugovora sa francuskom vladom, koji se odnosio na 20 milijardi vrednu isporuku najnovijih lovačkih aviona pod nazivom Rafal. Umesto Rafala, Indijci planiraju kupovinu ruskog Suhoja i mnogi analitičari to tumače kao solidarisanje Indije sa prijateljskom Rusijom. Obzirom na navedeno, predsednik Francuske je u januaru glasno zavapio, tražeći da Unija ukine sankcije Rusiji. Ali avaj, dan nakon toga se desio napad na Šarli Ebdo, pa je tako potreba za transatlantskom saradnjom u borbi protiv terorizma, ućutkala uspaničenog Olanda.
Ne sme se ispustiti iz vida ni pitanje energetske zavisnosti Evrope, koje posebno dolazi do izražaja nakon pogoršanja odnosa između Brisela i Moskve. Naprotiv… Svrstavanjem na stranu SAD, Evropa je naterala Rusiju na definitivno okretanje Kini. Nedugo nakon uspostavljanja evropskih sankcija Rusiji, došlo je do potpisivanja protokola između Rusije i Kine o povezivanju gasnih nalazišta iz kojih Evropa dobija ruski gas, sa gasovodima kojima se transportuje gas iz Rusije za Kinu. Sledilo je otkazivanje Južnog toka i potpisivanje sporazuma Putina i Erdogana o izgradnji Turskog toka, kojim će se nakon 2019. godine, ruski gas namenjen Evropi, umesto preko ,,problematične“ Ukrajine, transportovati preko teritorije novog ruskog saveznika, Turske. Kako kažu Rusi, na Evropi je da izgradi potrebnu infrastrukturu, koja bi vodila od turkso-grčke granice na sever. Konačno, stvaranje alternative evropskom novcu kojim se plaća ruski gas, posebno će se aktuelizovati, ukoliko idejni projekat transporta sibirskog gasa u Indiju, preko teritorije Kine, uspe da zaživi. Obzirom na novu, pozitivnu dinamiku odnosa između Indije i Kine, taj projekat je sve verovatniji. Sa druge strane, Evropa bez ruskog gasa – posebno u kontekstu anarhije koja je višestruko smanjila proizvodnju energenata u Libiji – prosto ne može. Ona nema odakle da nadoknadi ruske energente i zbog toga, i sama ideja o potpunoj obustavi ruskih isporuka, za nju predstavlja najgoru noćnu moru, koja preti da ugrozi čak i međunarodni subjektivitet Brisela.
Zbog svega pomenutog, i sama konstrukcija evropskih integracija je danas došla pod znak pitanja. U Grčkoj je pobedila SIRIZA, antiliberlna stranka sa proruskim pretenzijama. Istina, veoma brzo nakon trijumfa na parlamentarnim izborima, ova stranka je odustala od svog predizbornog programa, pokorivši se zahtevima ,,Trojke“ (Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka). Međutim, i sama činjenica da je jedna takva stranka uspela da pobedi u Grčkoj, predstavlja veliko ohrabrenje za stranke sa sličnim programima, čiji rejting u mnogim zemljama Evrope nezadrživo raste. U Španiji je to levičarski PODEMOS, u Francuskoj desničarska stranka Mari Le Pen, koja je već odnela pobedu na nacionalnim izborima za parlament EU i koja preti da će zemlju izvesti iz NATO. Rejting raste i antiliberalnim strankama u Portugalu, Austriji i Italiji. Kiparski predsednik je krajem februara posetio Moskvu, potpisavši ugovor o dozvoli pristupa ruskim vojnim brodovima kiparskim lukama. Premijer Slovačke Robert Fico, sada već teško suzbija gnev zbog efekata sankcija na privredu svoje zemlje, dok je predsednik Češke, koji ne skriva svoje simpatije prema Rusiji, početkom januara nazvao proameričkog premijera Ukrajine Arsenija Jacenjuka premijerom rata. Konačno, Viktor Orban, premijer Mađarske, je pre manje od mesec dana, primivši Putina u Budimpešti, učinio nezamislivo. Orban više ne skriva ni želju da mađarska demokratija ne bude liberalna, čak je nedavno izjavio i to da su spoljnopolitički prioriteti njegove zemlje Nemačka i Rusija, ne SAD. I na sve to, Dejvid Kameron je obećao referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, ukoliko pobedi na sledećim izborima. Isto to se može očekivati i od UKIP, evroskeptične stranke čiji predsednik Najdžel Faraž organski ne podnosi briselsku birokratiju, a koja je odnela senzacionalnu pobedu na prethodnim britanskim izborima za EU parlament.
Pre neki dan, na nekom od mnogobrojinih internet portala koji se bave spoljnom politikom, pročitah da je krajem četrdesetih godina prošlog veka na svetu živelo oko 2,5 milijardi ljudi, u SAD nekih 150 miliona a u Evropi, blizu pola milijarde. U odnosu na to vreme, broj ljudi na Zemlji je utrostručen, broj stanovnika SAD uduplan, dok je naseljenost Evrope i dalje približno ista kao pre sedamdesetak godina i to samo zahvaljujući pristižućoj emigraciji, obzirom da je prirodni priraštaj u gotovo svim evropskim zemljama već decenijama negativan. Ipak, Evropa je do sada uspevala u održavanju sopstevnog prestiža, u konkurenciji drugih svetskih regiona, ponajviše uz pomoć svog ekonomskog statusa. U aktuelnim okolnostima – čije osnovne odrednice su da se ne vidi skoro rešenje evropskih ekonomskih nedaća, dok je politička nemoć Evrope sada već razobličena, a jedinstvo evopske konstrukcije konstantno doživljava nove udarce – može se zaključiti samo to da evropski brod, danas plovi u pravcu suprotnom od centra svetskih zbivanja.
Kratko rečeno, ukoliko i uspe da preživi u dosadanjoj formi, Evropa je na sigurnom kursu ka globalnoj periferiji.
