Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]ема дана да не прочитамо нешто око уједињења растављених пре 960 година. Истина, ретко су се они који су се раздвојили, поготово толико векова, помирили и ујединили. Православни народи, вековима тлачени, убијани и понижавани од католика, питају се, коме је пало на памет да се католици и православни уједине, односно да православни нестану, а да им врховни поглавар буде римски папа.
Да не идем далеко, позабавио бих се питањем које нас Србе највише интересује. Како је могуће да католичка црква у Хрватској, која је била и остала највећи српски непријатељ, која је од постанка ова два народа, била на страни највећих српских непријатеља, која је благосиљала злочине над Србима и масовно и активно учествовала у њима, добија подршку неких православних свештених лица? Како заборавити да су усташки злочини били под патронатом католичке цркве у Хрватској, да су многи католички свештеници директно учествовали у злочинима над Србима, посебно за време НДХ и у последњем рату? Како ујединити вере које су се одвојиле 1054. године, због разлога који до данас нису превазиђени?
Ова генерација Срба итекако памти Други светски рат и посебно грађански рат деведесетих, па да подсетим читаоце о злочинима усташких зликоваца, из скраћеног писма хрватског професора Првослава Гризогона 8. фебруара 1942., Алојзију Степинцу, које се чува у британском Министарству спољних послова у Лондону.

„Пуних десет месеци кољу се по Хрватској на најзверскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових имања, а црвенило стида и гнева на лицу је сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је стварањем јадне НДХ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др. и траје до ових дана. Није страхота само у убијању свих Срба, стараца, жена и деце, него у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе набијали су на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полевали их кључалом водом и онда им месо солили и дерали, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, српским свештеницима резали ножем браду, одсецали им полне органе и гурали у уста, везивали их отрага за камионе и онда са њима јурили, пребијали им ноге и руке, забијали им ексере у главу, бацали их живе у јаме и бунаре… и остала мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.
Хиљаде и хиљаде српских лешева носили су Сава и Дунав, на лешевима је писало, правац Београд, путујте краљу Петру. Милеву Божиновић из Табанџе живу су распорили и извадили нерођено дете, хиљаде печених српских глава…. У Глинској православној цркви био је покољ преко три хиљаде Срба, а жене су силоване и у олтарима српских цркава.“
Даље господин Гризогоно решава дилему зашто пише Степинцу који није политичар. Ево зашто.
„У свом овим страшним злочинима који су више него безбожни, учествовала је и католичка црква и то на два начина, велики број свештеника, клерика, фратара и организоване католичке младости, учествовало је веома активно. Католички свештеници постали су логорници и таборници усташки, одобравали су и сами клали друге хришћане. Чак је један католички поп заклао српског православног свештеника.
Друго, католичка црква покрстила је све преживеле Србе и док се земља још дими од крви невиних мученика, свештеници, фратри, часне сестре, носиле су у једној руци усташки бодеж а у другој молитвеник и круницу.
Иако се ми, Хрвати, нећемо никако моћи с овим опрати од срамоте, коју нам навукоше усташки злочини, ипак можемо своју одговорност смањити пред светом и својом савешћу ако дигнемо глас против свега наведеног.’’
Степинац на ово писмо часног професора, никада није одговорио. Католичка црква у Хрватској, никада се није ни оградила ни извинила за ове злочине.
Један од највећих усташких крвника, чије име носе многе улице у данашњој Хрватској, Миле Будак, написао је 3. аугуста 1941.
„Треба се сетити да је католичка црква , која није терористичка организација, нити је воде малоумни, водила шест крсташких ратова за ослобођење Христова гроба. И ишло се тако далеко да су и деца ишла у крсташке ратове. Кад је то било у 11. и 12. веку, сигуран сам да католичка црква разуме и с правом подржава, усташку борбу.“
Ових би дана или месеци, Степинац требао постати светац католичке цркве, а не дуго после тога, кажу екуменисти свих боја, нестало би Српске православне цркве, нестало би српске историје и традиције, које је вековима чувала и бринула о њима управо она, Српска православна црква. Веру нам је одржала, јер ни Патријарси ни Митрополите, ни Епископи, ни свештеници нису били екуменисти. И то много пре Павелића и Туђмана. Нажалост, бојим се да смо данас у неким другим временима и да су безбожници и екуменисти преузели главну реч.
Фјодор Достојевски пише да једна мајчина сузе за изгубљеним дететом, не вреди све ратове овог света. А у генијалном делу „Браћа Карамазови“ по многима најумнији писац свих времена пише пар реченица која изврсно осликавају екуменисте,
„Ако у то време будем мртав, нека ме васкрсну…. Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће устати заклани и загрлити се са оним ко га је заклао. Хоћу да будем ту када сви наједном дознају ради чега је све тако било“.