Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
[dropcap font=“0″]N[/dropcap]ema dana da ne pročitamo nešto oko ujedinjenja rastavljenih pre 960 godina. Istina, retko su se oni koji su se razdvojili, pogotovo toliko vekova, pomirili i ujedinili. Pravoslavni narodi, vekovima tlačeni, ubijani i ponižavani od katolika, pitaju se, kome je palo na pamet da se katolici i pravoslavni ujedine, odnosno da pravoslavni nestanu, a da im vrhovni poglavar bude rimski papa.
Da ne idem daleko, pozabavio bih se pitanjem koje nas Srbe najviše interesuje. Kako je moguće da katolička crkva u Hrvatskoj, koja je bila i ostala najveći srpski neprijatelj, koja je od postanka ova dva naroda, bila na strani najvećih srpskih neprijatelja, koja je blagosiljala zločine nad Srbima i masovno i aktivno učestvovala u njima, dobija podršku nekih pravoslavnih sveštenih lica? Kako zaboraviti da su ustaški zločini bili pod patronatom katoličke crkve u Hrvatskoj, da su mnogi katolički sveštenici direktno učestvovali u zločinima nad Srbima, posebno za vreme NDH i u poslednjem ratu? Kako ujediniti vere koje su se odvojile 1054. godine, zbog razloga koji do danas nisu prevaziđeni?
Ova generacija Srba itekako pamti Drugi svetski rat i posebno građanski rat devedesetih, pa da podsetim čitaoce o zločinima ustaških zlikovaca, iz skraćenog pisma hrvatskog profesora Prvoslava Grizogona 8. februara 1942., Alojziju Stepincu, koje se čuva u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu.
„Punih deset meseci kolju se po Hrvatskoj na najzverskiji način Srbi i uništavaju se milijarde njihovih imanja, a crvenilo stida i gneva na licu je svakog poštenog Hrvata. Pokolj Srba počeo je stvaranjem jadne NDH. Gospić, Glina, Gudovac, Bosanska Krajina i dr. i traje do ovih dana. Nije strahota samo u ubijanju svih Srba, staraca, žena i dece, nego u ubijanju i strahovitom divljačkom mučenju. Te nevine Srbe nabijali su na kolac, ložili im vatru na golim prsima, pekli ih žive na vatri, spaljivali ih u kućama i crkvama, polevali ih ključalom vodom i onda im meso solili i derali, kopali im živima oči, rezali uši, nos, jezik, srpskim sveštenicima rezali nožem bradu, odsecali im polne organe i gurali u usta, vezivali ih otraga za kamione i onda sa njima jurili, prebijali im noge i ruke, zabijali im eksere u glavu, bacali ih žive u jame i bunare… i ostala mučenja izvršavali, kakva normalni ljudi ne mogu ni zamisliti.
Hiljade i hiljade srpskih leševa nosili su Sava i Dunav, na leševima je pisalo, pravac Beograd, putujte kralju Petru. Milevu Božinović iz Tabandže živu su rasporili i izvadili nerođeno dete, hiljade pečenih srpskih glava…. U Glinskoj pravoslavnoj crkvi bio je pokolj preko tri hiljade Srba, a žene su silovane i u oltarima srpskih crkava.“
Dalje gospodin Grizogono rešava dilemu zašto piše Stepincu koji nije političar. Evo zašto.
„U svom ovim strašnim zločinima koji su više nego bezbožni, učestvovala je i katolička crkva i to na dva načina, veliki broj sveštenika, klerika, fratara i organizovane katoličke mladosti, učestvovalo je veoma aktivno. Katolički sveštenici postali su logornici i tabornici ustaški, odobravali su i sami klali druge hrišćane. Čak je jedan katolički pop zaklao srpskog pravoslavnog sveštenika.
Drugo, katolička crkva pokrstila je sve preživele Srbe i dok se zemlja još dimi od krvi nevinih mučenika, sveštenici, fratri, časne sestre, nosile su u jednoj ruci ustaški bodež a u drugoj molitvenik i krunicu.
Iako se mi, Hrvati, nećemo nikako moći s ovim oprati od sramote, koju nam navukoše ustaški zločini, ipak možemo svoju odgovornost smanjiti pred svetom i svojom savešću ako dignemo glas protiv svega navedenog.’’
Stepinac na ovo pismo časnog profesora, nikada nije odgovorio. Katolička crkva u Hrvatskoj, nikada se nije ni ogradila ni izvinila za ove zločine.
Jedan od najvećih ustaških krvnika, čije ime nose mnoge ulice u današnjoj Hrvatskoj, Mile Budak, napisao je 3. augusta 1941.
„Treba se setiti da je katolička crkva , koja nije teroristička organizacija, niti je vode maloumni, vodila šest krstaških ratova za oslobođenje Hristova groba. I išlo se tako daleko da su i deca išla u krstaške ratove. Kad je to bilo u 11. i 12. veku, siguran sam da katolička crkva razume i s pravom podržava, ustašku borbu.“
Ovih bi dana ili meseci, Stepinac trebao postati svetac katoličke crkve, a ne dugo posle toga, kažu ekumenisti svih boja, nestalo bi Srpske pravoslavne crkve, nestalo bi srpske istorije i tradicije, koje je vekovima čuvala i brinula o njima upravo ona, Srpska pravoslavna crkva. Veru nam je održala, jer ni Patrijarsi ni Mitropolite, ni Episkopi, ni sveštenici nisu bili ekumenisti. I to mnogo pre Pavelića i Tuđmana. Nažalost, bojim se da smo danas u nekim drugim vremenima i da su bezbožnici i ekumenisti preuzeli glavnu reč.
Fjodor Dostojevski piše da jedna majčina suze za izgubljenim detetom, ne vredi sve ratove ovog sveta. A u genijalnom delu „Braća Karamazovi“ po mnogima najumniji pisac svih vremena piše par rečenica koja izvrsno oslikavaju ekumeniste,
„Ako u to vreme budem mrtav, neka me vaskrsnu…. Hoću da vidim svojim očima kako će jelenče leći pored lava, i kako će ustati zaklani i zagrliti se sa onim ko ga je zaklao. Hoću da budem tu kada svi najednom doznaju radi čega je sve tako bilo“.
