Без претензија да се прича о корона хистерији која је на жалост захватила читав свет увеличава или ниподаштава случај аустралијске савезне државе Викторије и посебно њеног главног града Мелбурна заслужује из много разлога да се посебно анализира и тумачи. Јер ако само применимо ону народну „или сам ја луд или су сви остали“ лако је уочити разлику да је нешто труло у држави Викторији или још презицније да нешто гадно смрди. Можда би се посебно требало бавити истраживањем: зашто баш Викторија или зашто баш Мелбурн? У том случају требало би се вратити у 2014. годину или још раније када бисмо могли указати на неке чудне чињенице повезане са овим што се грађанима Мелбурна данас дешава. Опет то би била једна посебна тема али ако се само вратимо на почетак ове кризе у Аустралији и на пример на 26. март ове године уочићемо неке чудне детаље на које онда можда нисмо обраћали пажњу.
Ради се наравно о актуелном премијеру Викторије Данијелу Ендрју и његовом чудном и језивом опседнутошћу коронавирусом. Тада је Ендрју на седници Националног кабинета, који чине сви лидери аустралијских држава и територија, Први министар и његови најближи сарадници, оштро затражио да се одмах и без одлагања уведе „локдаун“ на читавој територији Аустралије. Иако је већ у многим европским државама корона хистерија у том тренутку већ узела маха па су карантини на препоруку Светске здравствене организације постали средство борбе против „невидљивог непријатеља“ Аустралија је тада имала тек 285 регистрованих случаја од којих је огромна већина била већ у самоизолацији. Тада је Ендрју готово претећим гласом говорио: „Не сме бити прослава, нема излазака, нема окупљања. Сви морају остати у својим кућама. То мора бити врло, врло јасно!“ Шта су остали лидери у том тренутку мислили о његовом ставу тешко можемо знати али његов предлог је одбијен на тадашњем састанку са образложењем да се прво сачека мишљење здравствених стручњака.
Каснији развој догађаја углавном знамо и све државе и територије су након мање од недељу дана усвојиле план рестрикција такозваног трећег степена. Но, интересантно је да је држава Викторија предњачила у увођењу рестрикција идући увек корак или два у односу на остале. На пример када је трећи степен рестрикција уведен у Новом Јужном Велсу та држава је већ имала 164 регистрованих случајa, Квинсленд је имао 55 док је у Викторији било регистровано само 17. Очигледно да је Викторија тада имала релативно мали број заражених па је с обзиром на премијеров моментални и драстични приступ кризи било логично очекивати да ће њени становници бити боље заштићени од осталих. Ендрју је одмах пожурио и да брже боље уведе и ванредно стање које ће испоставило се трајати најмање до априла следеће године. Тада је Премијер Викторије повукао још један занимљив потез који ће касније постати предмет посебне истраге, директан узрок другог таласа коронавируса и најдужег „локдауна“ у свету. Наиме, иако он и то и даље негира јасно је да је Ендрју донео одлуку да се једино у Викторији од свих аустралијских држава и територија уместо полиције и војске за чување хотелских карантина унајми приватно обезбеђење. Осим што ће ова одлука викторијске пореске обвезнике коштати више од 130 милиона долара она је у пракси доживела потпуни фијаско јер се вирус из хотела захваљујући лежерном и непрофесионалном понашању обезбеђења убрзо проширио градом. А онда наступа Черман Ден и почиње Викторијски Дуги марш. Првог јула у „локдаун“ трећег степена освануло је више од 300.000 недужних и здравих грађана десетак мелбурнских предграђа а затим и целог метро Мелбурна 7 дана касније. Требало је да се све заврши за око 6 недеља и да се онда грађани врате својим нормалним активностима.
Живот у мелбурнском карантину првих недеља јула није изгледао много другачије од оног првог „локдауна“ уведеног у марту који је трајао 45 дана. У преводу нимало пријатно али ипак подношљиво ако се узме у контексту целе глобалне ситуације. Веровало се тада да ће грађани Мелбурна већ средином августа живети нормално барем као грађани Сиднеја ако не и боље. Ни најлуђи песимисти нису тада могли да предвиде да ће метро Мелбурн и првог дана новембра практично бити у карантину. Тако ће Мелбурн ако се „локдаун“ коначно заврши 8. новембра како је Ендрју најавио имати и званично најдужи карантин на свету. Најмање 124 дана или више од 4 месеца живота „украдени“ су грађанима петомилионског града који је чак 7 пута заредом све до 2017. године по оцени чувеног магазина Економист био најбољи град за живот на свету. Осим што је и званично најдужи „локдаун“ он је дефинитивно и један од најдрастичнијих и најокрутнијих. Веровали или не, нигде у целом свету грађани ниједног града нису због коронавируса више од 2 месеца трпели рестрикције четвртог степена, полицијску тортуру на улицама, непотребно ношење маске на отвореном или константне лажи званичника везане за више пута одлагано укидање рестрикција.
О такозваном Викторијском експерименту у почетку се стидљиво говорило у медијима. Данас већ и озбиљни медији као што су Хералд Сан и Аустралијен све више пишу о овом невиђеном светском феномену. Али о коначном циљу овог пакленог плана још не можемо говорити из простог разлога што он још увек траје и трајаће по речима премијера Викторије све док се делотворна вакцина не пронађе. Колико год то изгледало сулудо ово једноставно може значити и заувек јер делотворне вакцине још увек нису пронађене ни за много опакије болести. Комплетно лудило може се ипак једног дана свести само на голи експеримент и његове резултате пре свега фокусиране на чињеницу колико се далеко може ићи у гажењу основних људских права и слобода. Понашање обичних „затечених“ грађана Мелбурна као и њихово ментално здравље у „локдауну“ већ се анализира и истражује на престижним викторијским универзитетима. Иако последице још увек не можемо да сагледамо неки угледни аустралијски новинари се већ питају да ли је реч о нарученим или случајним истраживањима? Да ли је било прво потребно створити климу а затим и амбијент како би се експеримент прво спровео а затим и анализирали његови резултати?
