Bez pretenzija da se priča o korona histeriji koja je na žalost zahvatila čitav svet uveličava ili nipodaštava slučaj australijske savezne države Viktorije i posebno njenog glavnog grada Melburna zaslužuje iz mnogo razloga da se posebno analizira i tumači. Jer ako samo primenimo onu narodnu „ili sam ja lud ili su svi ostali“ lako je uočiti razliku da je nešto trulo u državi Viktoriji ili još prezicnije da nešto gadno smrdi. Možda bi se posebno trebalo baviti istraživanjem: zašto baš Viktorija ili zašto baš Melburn? U tom slučaju trebalo bi se vratiti u 2014. godinu ili još ranije kada bismo mogli ukazati na neke čudne činjenice povezane sa ovim što se građanima Melburna danas dešava. Opet to bi bila jedna posebna tema ali ako se samo vratimo na početak ove krize u Australiji i na primer na 26. mart ove godine uočićemo neke čudne detalje na koje onda možda nismo obraćali pažnju.
Radi se naravno o aktuelnom premijeru Viktorije Danijelu Endrju i njegovom čudnom i jezivom opsednutošću koronavirusom. Tada je Endrju na sednici Nacionalnog kabineta, koji čine svi lideri australijskih država i teritorija, Prvi ministar i njegovi najbliži saradnici, oštro zatražio da se odmah i bez odlaganja uvede „lokdaun“ na čitavoj teritoriji Australije. Iako je već u mnogim evropskim državama korona histerija u tom trenutku već uzela maha pa su karantini na preporuku Svetske zdravstvene organizacije postali sredstvo borbe protiv „nevidljivog neprijatelja“ Australija je tada imala tek 285 registrovanih slučaja od kojih je ogromna većina bila već u samoizolaciji. Tada je Endrju gotovo pretećim glasom govorio: „Ne sme biti proslava, nema izlazaka, nema okupljanja. Svi moraju ostati u svojim kućama. To mora biti vrlo, vrlo jasno!“ Šta su ostali lideri u tom trenutku mislili o njegovom stavu teško možemo znati ali njegov predlog je odbijen na tadašnjem sastanku sa obrazloženjem da se prvo sačeka mišljenje zdravstvenih stručnjaka.
Kasniji razvoj događaja uglavnom znamo i sve države i teritorije su nakon manje od nedelju dana usvojile plan restrikcija takozvanog trećeg stepena. No, interesantno je da je država Viktorija prednjačila u uvođenju restrikcija idući uvek korak ili dva u odnosu na ostale. Na primer kada je treći stepen restrikcija uveden u Novom Južnom Velsu ta država je već imala 164 registrovanih slučaja, Kvinslend je imao 55 dok je u Viktoriji bilo registrovano samo 17. Očigledno da je Viktorija tada imala relativno mali broj zaraženih pa je s obzirom na premijerov momentalni i drastični pristup krizi bilo logično očekivati da će njeni stanovnici biti bolje zaštićeni od ostalih. Endrju je odmah požurio i da brže bolje uvede i vanredno stanje koje će ispostavilo se trajati najmanje do aprila sledeće godine. Tada je Premijer Viktorije povukao još jedan zanimljiv potez koji će kasnije postati predmet posebne istrage, direktan uzrok drugog talasa koronavirusa i najdužeg „lokdauna“ u svetu. Naime, iako on i to i dalje negira jasno je da je Endrju doneo odluku da se jedino u Viktoriji od svih australijskih država i teritorija umesto policije i vojske za čuvanje hotelskih karantina unajmi privatno obezbeđenje. Osim što će ova odluka viktorijske poreske obveznike koštati više od 130 miliona dolara ona je u praksi doživela potpuni fijasko jer se virus iz hotela zahvaljujući ležernom i neprofesionalnom ponašanju obezbeđenja ubrzo proširio gradom. A onda nastupa Čerman Den i počinje Viktorijski Dugi marš. Prvog jula u „lokdaun“ trećeg stepena osvanulo je više od 300.000 nedužnih i zdravih građana desetak melburnskih predgrađa a zatim i celog metro Melburna 7 dana kasnije. Trebalo je da se sve završi za oko 6 nedelja i da se onda građani vrate svojim normalnim aktivnostima.
Život u melburnskom karantinu prvih nedelja jula nije izgledao mnogo drugačije od onog prvog „lokdauna“ uvedenog u martu koji je trajao 45 dana. U prevodu nimalo prijatno ali ipak podnošljivo ako se uzme u kontekstu cele globalne situacije. Verovalo se tada da će građani Melburna već sredinom avgusta živeti normalno barem kao građani Sidneja ako ne i bolje. Ni najluđi pesimisti nisu tada mogli da predvide da će metro Melburn i prvog dana novembra praktično biti u karantinu. Tako će Melburn ako se „lokdaun“ konačno završi 8. novembra kako je Endrju najavio imati i zvanično najduži karantin na svetu. Najmanje 124 dana ili više od 4 meseca života „ukradeni“ su građanima petomilionskog grada koji je čak 7 puta zaredom sve do 2017. godine po oceni čuvenog magazina Ekonomist bio najbolji grad za život na svetu. Osim što je i zvanično najduži „lokdaun“ on je definitivno i jedan od najdrastičnijih i najokrutnijih. Verovali ili ne, nigde u celom svetu građani nijednog grada nisu zbog koronavirusa više od 2 meseca trpeli restrikcije četvrtog stepena, policijsku torturu na ulicama, nepotrebno nošenje maske na otvorenom ili konstantne laži zvaničnika vezane za više puta odlagano ukidanje restrikcija.
O takozvanom Viktorijskom eksperimentu u početku se stidljivo govorilo u medijima. Danas već i ozbiljni mediji kao što su Herald San i Australijen sve više pišu o ovom neviđenom svetskom fenomenu. Ali o konačnom cilju ovog paklenog plana još ne možemo govoriti iz prostog razloga što on još uvek traje i trajaće po rečima premijera Viktorije sve dok se delotvorna vakcina ne pronađe. Koliko god to izgledalo suludo ovo jednostavno može značiti i zauvek jer delotvorne vakcine još uvek nisu pronađene ni za mnogo opakije bolesti. Kompletno ludilo može se ipak jednog dana svesti samo na goli eksperiment i njegove rezultate pre svega fokusirane na činjenicu koliko se daleko može ići u gaženju osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ponašanje običnih „zatečenih“ građana Melburna kao i njihovo mentalno zdravlje u „lokdaunu“ već se analizira i istražuje na prestižnim viktorijskim univerzitetima. Iako posledice još uvek ne možemo da sagledamo neki ugledni australijski novinari se već pitaju da li je reč o naručenim ili slučajnim istraživanjima? Da li je bilo prvo potrebno stvoriti klimu a zatim i ambijent kako bi se eksperiment prvo sproveo a zatim i analizirali njegovi rezultati?
