Пише: Саша Јанковић
Није први пут да Француска повлачи свог амбасадора из Канбере. Последњи дипломатски инцидент између две земље догодио се у августу 1995. године, када су француске власти врло слично реаговале. Тада је спор претходно настао око одлуке Париза да настави ранију праксу нуклеарних проба у Јужном Пацифику. Тадашњи аустралијски први министар лабуриста Пол Китинг (на тој функцији од 1991 до 1996) је безуспешно покушавао да Французе убеди, а затим је на крају посегао за трговинским санкцијама. Случајно или не, тада је цех платила француска авио-компанија „Dassault Aviation“, која је као последицу дипломатске одмазде изгубила вредан уговор са Канбером о замени аустралијских војних тренинг авиона. Спор између две државе је касније изглађен али су ожиљци тих сукоба остали до данашњих дана.
Први озбиљнији дипломатски сукоб између Француске и Аустралије је настао још почетком седамдесетих година, за време прогресивног аустралијског председника владе Гофа Витлема (на функцији од 1972 до 1975). Био је то први аустралијски лидер који се усудио да Французе упозори на немерљиву опасност и штетност њихових нуклеарних проба у Јужном Пацифику. Упркос отвореном сукобу Витлем је вешто покушавао да Французе не наљути много, али се нажалост француска политика ипак није много променила. Зато је велики дипломатски сукоб између две државе од пре четврт века била само кап која је прелила чашу, јер Париз званично никад није одустао од нуклеарних проба надомак аустралијских вода.
Прошлонедељним отказивањем уговора између Француске и Аустралије, вредног 90 милијарди долара, о градњи дванаест конвенционалних подморница, жестоко је нарушено поверење два савезника. Природно је да се Франзузи осећају повређеним, јер је у питању заштита њихових економских интереса. Најновији дипломатски сукоб два стара савезника, данас ипак има мало другачију позадину. Овог пута у позадини целе приче је Кина, и потенцијална опасност од њене експанзије у Јужном Пацифику, која наводно прети Аустралији. Пекинг је одавно бацио око на мале пацифичке острвске државе купујући митом и донацијама и локалне лидере и тамошње становништво. У том погледу Кина само следи добро опробану стратегију коју велике силе попут Сједињених Америчких Држава и Велике Британије одувек примењују. Иако се Аустралија труди да са својим пацифичким комшијама одржава врло блиске односе, то наравно локалним лидерима није довољно јер Кина увек може и боље и више да подмити. Зато су тензије између Кине и Аустралије све веће а од тога наравно увек дебело профитира Вашингтон.
Америка је највећи и најпоузданији војни савезник Аустралије и то свакако има своју цену. Осим што Канбера увек мора да наоружање купује прво од америчких компанија, у исто време мора и да непосредно финансира америчко присуство у региону. У пренесеном значењу то би могло да се схвати и као својеврсни „рекет“, јер ако нема тензија у региону или непосредне опасности онда нема ни евентуалне потребе за одбраном. Зато улогу „бабароге“- Русије у Европи, на овом простору већ одавно има Кина. Све док Кина буде јака економски и војно, она ће бити и објективна претња Аустралији као традиционалног америчког и британског војног савезника. Наравно, време Кине и њеног успона тек долази тако да Канбера својим будућим провокацијама, посебно у Јужном кинеском мору, може само да директно наштети својој безбедности у Јужном Пацифику. Кина више није успавани змај и сваки погрешан потез Канбере уперен против Кине имаће далекосежне последице у односима две државе. Тако ће и нови војни савез – AUKUS, између Америке, Велике Британије и Аустралије имати својеврсну цену и по будућу нормализацију односа са Кином. Без обзира на све веће непријатељство у последњих годину ипо дана, Пекинг је још увек далеко највећи трговински партнер Аустралије. Више од четвртине нашег спољног увоза долази из Кине док је наш укупни трговински удео са Пекингом близу 39 одсто. Ови службени подаци само указују на огроман економски значај који Кина има за аустралијску економију. Зато је свака нова конфронтација са Пекингом, зарад Америке и Британије, за просечног Аустралијанца потпуно бесмислена. Теоретски, Аустралија увек може новцем куповати замишљену војну безбедност, све док то буде желела. Поставља се само питање: да ли тиме можда купује и неке нове трговинске одмазде, које ће вероватно уследити из Пекинга у наредном периоду. Америка и Британија, наравно, јесу природни аустралијски савезници, али не у неком имагинарном сукобу већ само уколико за то постоји и реална опасност. Евентуални војни сукоб са Кином никад није био нека реална опција. Из простог разлога што Кина ничим није показала да то жели нити је икад послала своје бродове близу наших вода. За разлику од Аустралије, која константно подсрекивана од Вашингтона, врло често провоцира Кину и ради у корист своје штете.
