Piše: Saša Janković
Nije prvi put da Francuska povlači svog ambasadora iz Kanbere. Poslednji diplomatski incident između dve zemlje dogodio se u avgustu 1995. godine, kada su francuske vlasti vrlo slično reagovale. Tada je spor prethodno nastao oko odluke Pariza da nastavi raniju praksu nuklearnih proba u Južnom Pacifiku. Tadašnji australijski prvi ministar laburista Pol Kiting (na toj funkciji od 1991 do 1996) je bezuspešno pokušavao da Francuze ubedi, a zatim je na kraju posegao za trgovinskim sankcijama. Slučajno ili ne, tada je ceh platila francuska avio-kompanija „Dassault Aviation“, koja je kao posledicu diplomatske odmazde izgubila vredan ugovor sa Kanberom o zameni australijskih vojnih trening aviona. Spor između dve države je kasnije izglađen ali su ožiljci tih sukoba ostali do današnjih dana.
Prvi ozbiljniji diplomatski sukob između Francuske i Australije je nastao još početkom sedamdesetih godina, za vreme progresivnog australijskog predsednika vlade Gofa Vitlema (na funkciji od 1972 do 1975). Bio je to prvi australijski lider koji se usudio da Francuze upozori na nemerljivu opasnost i štetnost njihovih nuklearnih proba u Južnom Pacifiku. Uprkos otvorenom sukobu Vitlem je vešto pokušavao da Francuze ne naljuti mnogo, ali se nažalost francuska politika ipak nije mnogo promenila. Zato je veliki diplomatski sukob između dve države od pre četvrt veka bila samo kap koja je prelila čašu, jer Pariz zvanično nikad nije odustao od nuklearnih proba nadomak australijskih voda.
Prošlonedeljnim otkazivanjem ugovora između Francuske i Australije, vrednog 90 milijardi dolara, o gradnji dvanaest konvencionalnih podmornica, žestoko je narušeno poverenje dva saveznika. Prirodno je da se Franzuzi osećaju povređenim, jer je u pitanju zaštita njihovih ekonomskih interesa. Najnoviji diplomatski sukob dva stara saveznika, danas ipak ima malo drugačiju pozadinu. Ovog puta u pozadini cele priče je Kina, i potencijalna opasnost od njene ekspanzije u Južnom Pacifiku, koja navodno preti Australiji. Peking je odavno bacio oko na male pacifičke ostrvske države kupujući mitom i donacijama i lokalne lidere i tamošnje stanovništvo. U tom pogledu Kina samo sledi dobro oprobanu strategiju koju velike sile poput Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije oduvek primenjuju. Iako se Australija trudi da sa svojim pacifičkim komšijama održava vrlo bliske odnose, to naravno lokalnim liderima nije dovoljno jer Kina uvek može i bolje i više da podmiti. Zato su tenzije između Kine i Australije sve veće a od toga naravno uvek debelo profitira Vašington.
Amerika je najveći i najpouzdaniji vojni saveznik Australije i to svakako ima svoju cenu. Osim što Kanbera uvek mora da naoružanje kupuje prvo od američkih kompanija, u isto vreme mora i da neposredno finansira američko prisustvo u regionu. U prenesenom značenju to bi moglo da se shvati i kao svojevrsni „reket“, jer ako nema tenzija u regionu ili neposredne opasnosti onda nema ni eventualne potrebe za odbranom. Zato ulogu „babaroge“- Rusije u Evropi, na ovom prostoru već odavno ima Kina. Sve dok Kina bude jaka ekonomski i vojno, ona će biti i objektivna pretnja Australiji kao tradicionalnog američkog i britanskog vojnog saveznika. Naravno, vreme Kine i njenog uspona tek dolazi tako da Kanbera svojim budućim provokacijama, posebno u Južnom kineskom moru, može samo da direktno našteti svojoj bezbednosti u Južnom Pacifiku. Kina više nije uspavani zmaj i svaki pogrešan potez Kanbere uperen protiv Kine imaće dalekosežne posledice u odnosima dve države. Tako će i novi vojni savez – AUKUS, između Amerike, Velike Britanije i Australije imati svojevrsnu cenu i po buduću normalizaciju odnosa sa Kinom. Bez obzira na sve veće neprijateljstvo u poslednjih godinu ipo dana, Peking je još uvek daleko najveći trgovinski partner Australije. Više od četvrtine našeg spoljnog uvoza dolazi iz Kine dok je naš ukupni trgovinski udeo sa Pekingom blizu 39 odsto. Ovi službeni podaci samo ukazuju na ogroman ekonomski značaj koji Kina ima za australijsku ekonomiju. Zato je svaka nova konfrontacija sa Pekingom, zarad Amerike i Britanije, za prosečnog Australijanca potpuno besmislena. Teoretski, Australija uvek može novcem kupovati zamišljenu vojnu bezbednost, sve dok to bude želela. Postavlja se samo pitanje: da li time možda kupuje i neke nove trgovinske odmazde, koje će verovatno uslediti iz Pekinga u narednom periodu. Amerika i Britanija, naravno, jesu prirodni australijski saveznici, ali ne u nekom imaginarnom sukobu već samo ukoliko za to postoji i realna opasnost. Eventualni vojni sukob sa Kinom nikad nije bio neka realna opcija. Iz prostog razloga što Kina ničim nije pokazala da to želi niti je ikad poslala svoje brodove blizu naših voda. Za razliku od Australije, koja konstantno podsrekivana od Vašingtona, vrlo često provocira Kinu i radi u korist svoje štete.
