[dropcap font=“0″]Д[/dropcap]воришта у Србији изгледају катастрофално. У многим случајевима као да нико не живи у њима. Испред дворишта такозвани „натуре стрип“ је још гори, то се никад не уређује нити дотерује. Изговор: „Што ја да сређујем државну земљу“. Расте коров, коприве и трава до колена или појаса.
Једно типично двориште у Србија има више него свашта. Ту се ређају цигле, ако затреба. Слажу се отпаци од гвожђа, полупани црепови, водоводне цеви, греде, олуци, стара врата и стари прозори… Све се то „лепо“ слаже на гомилу једно преко другог и све под изговором „Никад не знаш кад ће ти затребати“ и тако стоји десет, двадесет година и никад се не употребљава, али стоји.
Трава се шиша можда једном или највише два пута годишње. „А што да га шишам кад ће опет да порасте.“
Руже се никад не обрезују, нити остало цвеће, све расте као у дивљини. Кад неког питам зашто не уредиш мало двориште он ми каже: „Ја тако волим“. У земљи чуда воли се чудне ствари и неред. Није ни чудо јер се та реч лепо уклапа са нерадом. Па му дође на исто.
Него да се ми вратимо на наслов текста. Моје двориште је прилично велико, 3.000 квадратних метара. Треба стварно много да се ради. И кад бих хтео, не бих могао да стигнем све сам. Тако сам кренуо да тражим баштована. И тражим га, има већ више од четири године.
Прво дођу и кажу, ја знам све да радим. И пре него што смо почели, узгред додају како знају да зидају, малтеришу… Све што покушавам да им кажем и док још нисам завршио реченицу они упадају „Знам.“
Крене посао, извадим косилицу за траву, они не знају како да упале. Кажем, па ти рече све знаш, а он ми одговара, „Па нисам радио с ову марку.“ Као да се све косилице за траву укључују на различите начине.
Превазиђемо тај неспоразум око паљења, косилица ради. Ја му ошишам један део. У међувремену се он отимао да преузме команду. Јер је то одмах „схватио“.
Чујем зуји косилица а њега нигде нема. Прође пет минута, десет…. ја пођем да га тражим он негде међу дрвећем, па шта радиш ту питам ја. Јел сам ти реко да шишаш у деловима, а он одговара, „Па газда, косилица пошла тамо, а ја пош‘о за њом.“
Тако је први баштован изгубио посао.
Други баштован, све исто као са првим и он крете да ради. Ја се мислим сад ћу да будем паметнији па ћу да га пратим да не „одлута“ као онај први. Зауставим га да му објасним да је погрешио а он ми каже:
„Газда, немој да ми се мешаш у посо, ако се мешаш ја ћу да дам отказ!“ И ни пет ни шест даде ми отказ.
Дошао трећи. А све се ово ради око простог шишања траве. Шишање траве у мом дворишту би реално требало да се заврши за четири сата. Он шишао цео дан и није завршио све. Па ми још каже: „Па шта се секираш, ошишаћемо сутра ово ресто.“
Тако је он изгубио посао.
Дошао четврти баштован. Каже ја се бавим хортикултуром и одржавам дворишта на Дедињу. Онда је прошао кроз двориште са мном, погледао шта имам и узгред назвао нека дрвећа латинским именом. Као да је хтео да покаже да течно говори латински.
Ни он није знао да упали косилицу за траву. Сваких пет минута је правио паузу да попуши цигарету. На крају је толико забрљао да двориште није никад лошије изгледало. А опушци од два пакла цигарета су били свуда по дворишту.
Тако је и он изгубио посао.
Сад тражим петог баштована. Ал’ сад имам искуства о грешкама. И кажем петом: Имао сам те и те пробеме, нећу то више да се догоди, а он ми каже:
„Газда, ништа не брини. Знам шта причаш ја нисам такав и видећеш како ја радим, ја све то знам.“
Кренуо и он да ради. У дворишту имам и „башту“ са поврћем. Већ ми је рекао да је сеоско дете и да све то зна. Кад се завршио дан и кад је окопавао башту и чупао траву у њој, почупао је и расад салате, празилука, парадајза.
„Па нисам намерно.“
Тако је и он изгубио посао. После ме неколико пута звао телефоном да ме пита шта ћемо следеће да радимо.
Ја се онда од муке заинатим да све радим сам. Радио тако једно време, па се мислим нисам се вратио из Аустралије да радим, него да уживам. Па опет почнем да тражим баштована.
Дође шести. И он за дивно чудо све зна. Радио пола дана и кад је сео за паузу, зове ме да ми каже нешто: „Твоје двориште је мноого лепо, ал’ ниси требао тако да урадиш, требало је ово дрво да посадиш овде, оно дрво онде… Ниси требао да садиш руже. Шта ће ти руже, мог’о си да посадиш лепог јову. Шта ће ти башта кад имаш све на пијаци.“
Он је толико био досадан о томе шта је требало да се уради да је и он изгубио посао. Ништа није вредело што сам му говорио, немој о томе.
Дошао седми баштован. Урадио све како треба. Ја се одушевио. Коначно да нађем неког ко ваља. Следећи пут кад је требало да дође на посао, он се успавао. Успавао се и други и трећи пут.
„Ма урадићемо“ каже он. Тако је и он изгубио посао.
Осми баштован је кренуо да сече гране и дрвеће јер му се није свидео изглед, док ја нисам био ту. Није уопште било важно што сам му нагласио и стриктно рекао да не сме ништа да одсече или посече без мене. Каже, „па сад је лепше“. Искасапио дрвеће у сред лета.
Да се не вртим у круг, сад тражим једанаестог баштована. Поента свега овога лежи у чињеници да у Србији људи масовно неће да раде. И неће да слушају кад им се објашњава. И тачка. Прво кад дођу и виде какво је двориште, одмах закључе да ја имам више пара него памети па траже нереалне цене. И кад почну са неком ценом онда већ следећи дан траже да им се повећа дневница. Апсолутно сви до једног су рекли да све знају да раде, и сви су подвукли да таквог радника никад нећу моћи да нађем, као што су они. Сви они очекују да их човек храни и поји, и да их на крају посла иако нису урадили ништа како треба, награди са бакшишом.
Кад мало размислим, закључујем да стварно никад неће да се науче, шта значи рад и однос према послу. И никад неће да науче да долазе на време, да слушају о задатку посла. Увек ће да раде по своме и наставиће да верују да су најбољи.
Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com