[dropcap font=“0″]D[/dropcap]vorišta u Srbiji izgledaju katastrofalno. U mnogim slučajevima kao da niko ne živi u njima. Ispred dvorišta takozvani „nature strip“ je još gori, to se nikad ne uređuje niti doteruje. Izgovor: „Što ja da sređujem državnu zemlju“. Raste korov, koprive i trava do kolena ili pojasa.
Jedno tipično dvorište u Srbija ima više nego svašta. Tu se ređaju cigle, ako zatreba. Slažu se otpaci od gvožđa, polupani crepovi, vodovodne cevi, grede, oluci, stara vrata i stari prozori… Sve se to „lepo“ slaže na gomilu jedno preko drugog i sve pod izgovorom „Nikad ne znaš kad će ti zatrebati“ i tako stoji deset, dvadeset godina i nikad se ne upotrebljava, ali stoji.
Trava se šiša možda jednom ili najviše dva puta godišnje. „A što da ga šišam kad će opet da poraste.“
Ruže se nikad ne obrezuju, niti ostalo cveće, sve raste kao u divljini. Kad nekog pitam zašto ne urediš malo dvorište on mi kaže: „Ja tako volim“. U zemlji čuda voli se čudne stvari i nered. Nije ni čudo jer se ta reč lepo uklapa sa neradom. Pa mu dođe na isto.
Nego da se mi vratimo na naslov teksta. Moje dvorište je prilično veliko, 3.000 kvadratnih metara. Treba stvarno mnogo da se radi. I kad bih hteo, ne bih mogao da stignem sve sam. Tako sam krenuo da tražim baštovana. I tražim ga, ima već više od četiri godine.
Prvo dođu i kažu, ja znam sve da radim. I pre nego što smo počeli, uzgred dodaju kako znaju da zidaju, malterišu… Sve što pokušavam da im kažem i dok još nisam završio rečenicu oni upadaju „Znam.“
Krene posao, izvadim kosilicu za travu, oni ne znaju kako da upale. Kažem, pa ti reče sve znaš, a on mi odgovara, „Pa nisam radio s ovu marku.“ Kao da se sve kosilice za travu uključuju na različite načine.
Prevaziđemo taj nesporazum oko paljenja, kosilica radi. Ja mu ošišam jedan deo. U međuvremenu se on otimao da preuzme komandu. Jer je to odmah „shvatio“.
Čujem zuji kosilica a njega nigde nema. Prođe pet minuta, deset…. ja pođem da ga tražim on negde među drvećem, pa šta radiš tu pitam ja. Jel sam ti reko da šišaš u delovima, a on odgovara, „Pa gazda, kosilica pošla tamo, a ja poš‘o za njom.“
Tako je prvi baštovan izgubio posao.
Drugi baštovan, sve isto kao sa prvim i on krete da radi. Ja se mislim sad ću da budem pametniji pa ću da ga pratim da ne „odluta“ kao onaj prvi. Zaustavim ga da mu objasnim da je pogrešio a on mi kaže:
„Gazda, nemoj da mi se mešaš u poso, ako se mešaš ja ću da dam otkaz!“ I ni pet ni šest dade mi otkaz.
Došao treći. A sve se ovo radi oko prostog šišanja trave. Šišanje trave u mom dvorištu bi realno trebalo da se završi za četiri sata. On šišao ceo dan i nije završio sve. Pa mi još kaže: „Pa šta se sekiraš, ošišaćemo sutra ovo resto.“
Tako je on izgubio posao.
Došao četvrti baštovan. Kaže ja se bavim hortikulturom i održavam dvorišta na Dedinju. Onda je prošao kroz dvorište sa mnom, pogledao šta imam i uzgred nazvao neka drveća latinskim imenom. Kao da je hteo da pokaže da tečno govori latinski.
Ni on nije znao da upali kosilicu za travu. Svakih pet minuta je pravio pauzu da popuši cigaretu. Na kraju je toliko zabrljao da dvorište nije nikad lošije izgledalo. A opušci od dva pakla cigareta su bili svuda po dvorištu.
Tako je i on izgubio posao.
Sad tražim petog baštovana. Al’ sad imam iskustva o greškama. I kažem petom: Imao sam te i te probeme, neću to više da se dogodi, a on mi kaže:
„Gazda, ništa ne brini. Znam šta pričaš ja nisam takav i videćeš kako ja radim, ja sve to znam.“
Krenuo i on da radi. U dvorištu imam i „baštu“ sa povrćem. Već mi je rekao da je seosko dete i da sve to zna. Kad se završio dan i kad je okopavao baštu i čupao travu u njoj, počupao je i rasad salate, praziluka, paradajza.
„Pa nisam namerno.“
Tako je i on izgubio posao. Posle me nekoliko puta zvao telefonom da me pita šta ćemo sledeće da radimo.
Ja se onda od muke zainatim da sve radim sam. Radio tako jedno vreme, pa se mislim nisam se vratio iz Australije da radim, nego da uživam. Pa opet počnem da tražim baštovana.
Dođe šesti. I on za divno čudo sve zna. Radio pola dana i kad je seo za pauzu, zove me da mi kaže nešto: „Tvoje dvorište je mnoogo lepo, al’ nisi trebao tako da uradiš, trebalo je ovo drvo da posadiš ovde, ono drvo onde… Nisi trebao da sadiš ruže. Šta će ti ruže, mog’o si da posadiš lepog jovu. Šta će ti bašta kad imaš sve na pijaci.“
On je toliko bio dosadan o tome šta je trebalo da se uradi da je i on izgubio posao. Ništa nije vredelo što sam mu govorio, nemoj o tome.
Došao sedmi baštovan. Uradio sve kako treba. Ja se oduševio. Konačno da nađem nekog ko valja. Sledeći put kad je trebalo da dođe na posao, on se uspavao. Uspavao se i drugi i treći put.
„Ma uradićemo“ kaže on. Tako je i on izgubio posao.
Osmi baštovan je krenuo da seče grane i drveće jer mu se nije svideo izgled, dok ja nisam bio tu. Nije uopšte bilo važno što sam mu naglasio i striktno rekao da ne sme ništa da odseče ili poseče bez mene. Kaže, „pa sad je lepše“. Iskasapio drveće u sred leta.
Da se ne vrtim u krug, sad tražim jedanaestog baštovana. Poenta svega ovoga leži u činjenici da u Srbiji ljudi masovno neće da rade. I neće da slušaju kad im se objašnjava. I tačka. Prvo kad dođu i vide kakvo je dvorište, odmah zaključe da ja imam više para nego pameti pa traže nerealne cene. I kad počnu sa nekom cenom onda već sledeći dan traže da im se poveća dnevnica. Apsolutno svi do jednog su rekli da sve znaju da rade, i svi su podvukli da takvog radnika nikad neću moći da nađem, kao što su oni. Svi oni očekuju da ih čovek hrani i poji, i da ih na kraju posla iako nisu uradili ništa kako treba, nagradi sa bakšišom.
Kad malo razmislim, zaključujem da stvarno nikad neće da se nauče, šta znači rad i odnos prema poslu. I nikad neće da nauče da dolaze na vreme, da slušaju o zadatku posla. Uvek će da rade po svome i nastaviće da veruju da su najbolji.
Da kontaktirate autora
pošaljite email na:

carapicv@hotmail.com