Пише: Славиша Павловић

У Јалту сам стигао у вечерњим часовима. О граду нисам знао много, осим да су Стаљин, Рузвелт и Черчил потписали споразум којим су оцртали границе тадашње Европе.
Тек у јутарњим сатима, када је била пауза током конгреса младих новинара, о чему сам писао у прошлом броју, изашао сам да прошетам, како бих се уверио у приче о лепоти летовалишта и још једном осетио жал зато што Србија нема излаз на море. Али, и то ће се можда десити једног дана.

Јалта је место од око 80 000 становника, на југу Крима. Познато је руско летовалиште, а некада је било стециште најпознатијих руских уметника попут Чехова, Толстоја и Чајковског. Излази на Црно море, које је, за разлику од супротне обале у Бугарској, коју сам посетио пре неколико година, чистије и немирније, што се може чути и приметити, захваљујући јаким таласима који запљускују обалу овог симпатичног града.

Недалеко од хотела, у ком смо били смештени, налази се променада – километарско шеталиште поред обале мора, веома лепо уређено и одржавано, током целог дана препуно туриста шетача, чак и у октобру, што је представљало идеално место да моје колеге из Радио телевизије Републике Српске направе прилог за вечерњи Дневник. С обзиром да се колико-толико сналазим са руским језиком, добио сам улогу преводиоца, па смо носећи камеру и микрофон кренули у потрагу за бираним саговорницима. Намерно смо бирали старије људе или оне за које примећујемо да нису туристи, а процењивали смо их на основу брзине хода, јер се туристи обично полако крећу, загледајући у излоге и кафиће, као и у радње са сувенирима, којих има много.

Интересантно да нико од наших саговорника није рекао ништа против Украјинаца, што ме изненадило, с обзиром да се добро сећам наших сукоба на Балкану. Готово да су сви били истог мишљења – Украјинце је изманипулисао запад и фашистичка власт у Кијеву. Они су добродошли на Крим и у Јалту.

У овом граду, пре припајања Крима Русији, живело се лошије, него данас. Пензије су повећане неколико пута, а сам градоначелник, са којим сам разговарао каже да је сав новац од туризма одлазио у Кијев, па се Јалта развијала много спорије, него што би то био случај да су били део Русије. Данас, како каже, након нешто више од годину дана, Русија је много помогла у изградњи, а и сам признаје да први пут, након две деценије може да обнови школе и у околним местима, с обзиром да је приход од туризма остао у граду.
Ресторани се налаза на сваком кораку, као и продавнице у којима се продаје вино – најчешће на меру, јер је Јалта, а и уопште Крим, познат по одличним винима, која се разликују од српских, јер у себи имају много више шећера, а и имају нешто јачи укус. Цене се готово не разликују од цена у Београду, а храна је чак нешто и јефтинија, ако бисмо упоредили са ценама у нашим ресторанима.

Једно од најинтересантнијих места на Јалти јесте дворац Ливадија, у коме је потписана чувена декларација о уређењу Европе након Другог светског рата. Декларацију су потписали Стаљин, Рузвелт и Черчил, а сигуран сам да су и они били једнако усхићени након што су видели дворац. Наиме, почетком шездесетих година 19. века, император Александар Други затражио је да се направи летња царска резиденција на обали мора, који ће и његова супруга Марија Александровна користити зарад лечења, имајући у виду да је овде суптропска и медитеранска клима.

Сам дворац изгледа импозантно и огромно, уосталом као и све у Русији. Већ на улазу дочекаће вас срдачни водичи, који ће вас све време пратити током обиласка многобројних соба и ходника, међу којима се човек врло лако може изгубити. Унутар дворца, налази се огромно двориште, са фонтаном у средини, где је забележена чувена фотографија Стаљина, Черчила и Рузвелта, која је такође истакнута на улазу. Међутим, једна соба привукла је моју пажњу, а у њој је нажалост забрањено фотографисање. Водич ју је назвао српском собом, а у њој се налазе преписке из тридесетих година прошлог века између нашег Министарства спољних послова и руских уметника и дипломата. Наиме, већина зна да су за изглед Београда, зграду Владе Републике Србије, као и Немањину улицу у Београду заслужни руски уметници и архитекте. У „српској соби“ изложена су документа, преписке, као и фотографије Београда из тридесетих година прошлог века. Оно што ме посебно заинтересовало јесте изложено писмо једног српског генерала, чије име нисам успео да запамтим, а који у писму наређује да се образује комисија од истакнутих уметника који ће сарађивати са руским колегама. Уколико, како он каже, неко почне да се бави политиканством и покуша да утиче на уметнике или им наређује, одговараће лично њему, што неће уопште бити добро.

Испред дворца налази се црква, која је изграђена у карактеристичном руском стилу. Поред цркве, док смо разговарали на српском језику, пришао нам је мушкарац средњих година, који је на руском језику рекао да обожава Србију. „Ја се презивам као ваш премијер – Вујчић.“ Узалуд сам покушавао да му објасним да се наш премијер презива Вучић, али он ми није дао за право, што ми је било симпатично. Међутим, разговор са њим био је један од најинтересатнијих догађаја на Јалти. Његова породица, Вујчићи, одселила се у Русију одмах након Косовског боја, тачније почетком 1402. године из Црне Горе. Има комплетно породично стабло, дуго већ шест векова, а често долази у Црну Гору у потрази за коренима. Од њега сам чуо термин Бели Србин – то је назив за мигранте из Србије који су се одселили у Русију након Косовске битке.

Посебну пажњу на Јалти, привукла је кућа Антона Павловича Чехова, сигурно једног од најбољих светских писаца свих времена. Налази се на једној узвишици, нешто мање од километра од центра Јалте. Огромно двориште, препуно цвећа и разних врста биљака остало је непромењено од времена када је велики писац у њој живео. Већ на самом улазу, кустос музеја ми се захвалила што смо „онако дочекали председника Путина у Београду“ и у неки знак захвалност приказала нам филм о Чехову, на енглеском језику, а потом нас одвела у обилазак соба. За ову кућу везане су многе интересантне приче, а једна од њих је прича о Чеховљевом столу, на ком је писао. Наиме, Чехов је годинама писао за истим столом, а када су га убедили да реновира собу, што је значило и промену стола, он више никада ништа није написао. У потрази за инспирацијом и лечењем, одлази у Немачку, где је 1904. године преминуо. Његово тело је, касније, пренето у Москву.

Интересантно да је Јалта једини град у Русији где постоји улица са именом једног америчког председника. То је улица Френклина Рузвелта, која се налази у строгом центру града. Испод назива улице, на руском и енглеском језику, написан је кратак текст о председнику Рузвелту.
Садашњи градоначелник Јалте најавио је да ће доделити једну улицу Доналду Трампу, уколико победи у председничкој трци у Америци.