Piše: Slaviša Pavlović
U Jaltu sam stigao u večernjim časovima. O gradu nisam znao mnogo, osim da su Staljin, Ruzvelt i Čerčil potpisali sporazum kojim su ocrtali granice tadašnje Evrope.
Tek u jutarnjim satima, kada je bila pauza tokom kongresa mladih novinara, o čemu sam pisao u prošlom broju, izašao sam da prošetam, kako bih se uverio u priče o lepoti letovališta i još jednom osetio žal zato što Srbija nema izlaz na more. Ali, i to će se možda desiti jednog dana.
Jalta je mesto od oko 80 000 stanovnika, na jugu Krima. Poznato je rusko letovalište, a nekada je bilo stecište najpoznatijih ruskih umetnika poput Čehova, Tolstoja i Čajkovskog. Izlazi na Crno more, koje je, za razliku od suprotne obale u Bugarskoj, koju sam posetio pre nekoliko godina, čistije i nemirnije, što se može čuti i primetiti, zahvaljujući jakim talasima koji zapljuskuju obalu ovog simpatičnog grada.
Nedaleko od hotela, u kom smo bili smešteni, nalazi se promenada – kilometarsko šetalište pored obale mora, veoma lepo uređeno i održavano, tokom celog dana prepuno turista šetača, čak i u oktobru, što je predstavljalo idealno mesto da moje kolege iz Radio televizije Republike Srpske naprave prilog za večernji Dnevnik. S obzirom da se koliko-toliko snalazim sa ruskim jezikom, dobio sam ulogu prevodioca, pa smo noseći kameru i mikrofon krenuli u potragu za biranim sagovornicima. Namerno smo birali starije ljude ili one za koje primećujemo da nisu turisti, a procenjivali smo ih na osnovu brzine hoda, jer se turisti obično polako kreću, zagledajući u izloge i kafiće, kao i u radnje sa suvenirima, kojih ima mnogo.
Interesantno da niko od naših sagovornika nije rekao ništa protiv Ukrajinaca, što me iznenadilo, s obzirom da se dobro sećam naših sukoba na Balkanu. Gotovo da su svi bili istog mišljenja – Ukrajince je izmanipulisao zapad i fašistička vlast u Kijevu. Oni su dobrodošli na Krim i u Jaltu.
U ovom gradu, pre pripajanja Krima Rusiji, živelo se lošije, nego danas. Penzije su povećane nekoliko puta, a sam gradonačelnik, sa kojim sam razgovarao kaže da je sav novac od turizma odlazio u Kijev, pa se Jalta razvijala mnogo sporije, nego što bi to bio slučaj da su bili deo Rusije. Danas, kako kaže, nakon nešto više od godinu dana, Rusija je mnogo pomogla u izgradnji, a i sam priznaje da prvi put, nakon dve decenije može da obnovi škole i u okolnim mestima, s obzirom da je prihod od turizma ostao u gradu.
Restorani se nalaza na svakom koraku, kao i prodavnice u kojima se prodaje vino – najčešće na meru, jer je Jalta, a i uopšte Krim, poznat po odličnim vinima, koja se razlikuju od srpskih, jer u sebi imaju mnogo više šećera, a i imaju nešto jači ukus. Cene se gotovo ne razlikuju od cena u Beogradu, a hrana je čak nešto i jeftinija, ako bismo uporedili sa cenama u našim restoranima.
Jedno od najinteresantnijih mesta na Jalti jeste dvorac Livadija, u kome je potpisana čuvena deklaracija o uređenju Evrope nakon Drugog svetskog rata. Deklaraciju su potpisali Staljin, Ruzvelt i Čerčil, a siguran sam da su i oni bili jednako ushićeni nakon što su videli dvorac. Naime, početkom šezdesetih godina 19. veka, imperator Aleksandar Drugi zatražio je da se napravi letnja carska rezidencija na obali mora, koji će i njegova supruga Marija Aleksandrovna koristiti zarad lečenja, imajući u vidu da je ovde suptropska i mediteranska klima.
Sam dvorac izgleda impozantno i ogromno, uostalom kao i sve u Rusiji. Već na ulazu dočekaće vas srdačni vodiči, koji će vas sve vreme pratiti tokom obilaska mnogobrojnih soba i hodnika, među kojima se čovek vrlo lako može izgubiti. Unutar dvorca, nalazi se ogromno dvorište, sa fontanom u sredini, gde je zabeležena čuvena fotografija Staljina, Čerčila i Ruzvelta, koja je takođe istaknuta na ulazu. Međutim, jedna soba privukla je moju pažnju, a u njoj je nažalost zabranjeno fotografisanje. Vodič ju je nazvao srpskom sobom, a u njoj se nalaze prepiske iz tridesetih godina prošlog veka između našeg Ministarstva spoljnih poslova i ruskih umetnika i diplomata. Naime, većina zna da su za izgled Beograda, zgradu Vlade Republike Srbije, kao i Nemanjinu ulicu u Beogradu zaslužni ruski umetnici i arhitekte. U „srpskoj sobi“ izložena su dokumenta, prepiske, kao i fotografije Beograda iz tridesetih godina prošlog veka. Ono što me posebno zainteresovalo jeste izloženo pismo jednog srpskog generala, čije ime nisam uspeo da zapamtim, a koji u pismu naređuje da se obrazuje komisija od istaknutih umetnika koji će sarađivati sa ruskim kolegama. Ukoliko, kako on kaže, neko počne da se bavi politikanstvom i pokuša da utiče na umetnike ili im naređuje, odgovaraće lično njemu, što neće uopšte biti dobro.
Ispred dvorca nalazi se crkva, koja je izgrađena u karakterističnom ruskom stilu. Pored crkve, dok smo razgovarali na srpskom jeziku, prišao nam je muškarac srednjih godina, koji je na ruskom jeziku rekao da obožava Srbiju. „Ja se prezivam kao vaš premijer – Vujčić.“ Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da se naš premijer preziva Vučić, ali on mi nije dao za pravo, što mi je bilo simpatično. Međutim, razgovor sa njim bio je jedan od najinteresatnijih događaja na Jalti. Njegova porodica, Vujčići, odselila se u Rusiju odmah nakon Kosovskog boja, tačnije početkom 1402. godine iz Crne Gore. Ima kompletno porodično stablo, dugo već šest vekova, a često dolazi u Crnu Goru u potrazi za korenima. Od njega sam čuo termin Beli Srbin – to je naziv za migrante iz Srbije koji su se odselili u Rusiju nakon Kosovske bitke.
Posebnu pažnju na Jalti, privukla je kuća Antona Pavloviča Čehova, sigurno jednog od najboljih svetskih pisaca svih vremena. Nalazi se na jednoj uzvišici, nešto manje od kilometra od centra Jalte. Ogromno dvorište, prepuno cveća i raznih vrsta biljaka ostalo je nepromenjeno od vremena kada je veliki pisac u njoj živeo. Već na samom ulazu, kustos muzeja mi se zahvalila što smo „onako dočekali predsednika Putina u Beogradu“ i u neki znak zahvalnost prikazala nam film o Čehovu, na engleskom jeziku, a potom nas odvela u obilazak soba. Za ovu kuću vezane su mnoge interesantne priče, a jedna od njih je priča o Čehovljevom stolu, na kom je pisao. Naime, Čehov je godinama pisao za istim stolom, a kada su ga ubedili da renovira sobu, što je značilo i promenu stola, on više nikada ništa nije napisao. U potrazi za inspiracijom i lečenjem, odlazi u Nemačku, gde je 1904. godine preminuo. Njegovo telo je, kasnije, preneto u Moskvu.
Interesantno da je Jalta jedini grad u Rusiji gde postoji ulica sa imenom jednog američkog predsednika. To je ulica Frenklina Ruzvelta, koja se nalazi u strogom centru grada. Ispod naziva ulice, na ruskom i engleskom jeziku, napisan je kratak tekst o predsedniku Ruzveltu.
Sadašnji gradonačelnik Jalte najavio je da će dodeliti jednu ulicu Donaldu Trampu, ukoliko pobedi u predsedničkoj trci u Americi.
