Као што већ сви знамо недавно су у Црној Гори одржани парламентарни избори и уједињена опозиција је однела победу. И то је заиста за похвалу јер мислим да је крајње време било да се тако нешто деси и да диктатор као што је Мило Ђукановић после тридесет година оде са власти. Јер од оног тренутка када је лажима и преваром одвојио Ц. Гору од Србије и направио себи приватну државу Монтенегро за све то време једино добро шта је урадио у Монтенегру, то је да се добро обогатио он и његови најближи како рођаци тако и партијски другови. Мени је лично јако драго што се десила победа опозиције, јер ће се Црна Гора опет вратити оној старој Његошевој Ц. Гори и традиционалним вредностима. Путем којим је водио Ђукановић, то је био пут пропасти, од самог одвајања од Србије, признања лажне државе Косово, улазак у НАТО, хрватизација и шиптаризација и на крају онај накарадни закон о вероисповестима и удар на СПЦ. Колико год да је Ђукановић лукав политичар али има једна ствар коју није схватио а то је да је Ц. Гору створило православље и да она не може опстати као анти-православна земља. Нећу даље да вас замарам и причам о томе пошто је свима јасно све.
Овде је мој лични став о Дритану Абазовићу, лидеру странке ”Црно на бијело”, о нашој српској опијености и силним похвалама на његов рачун. Сведоци смо да су се ових дана све друштвене мреже, медији како писани тако и електронски, у Србији, Р. Српској, Ц. Гори, усијали од писања и прича о овом човеку. Да се разумемо, немам ја ништа против њега као једног младог образованог човека, јер читавом региону требају млади и нови људи неоптерећени прошлошћу, и дај Боже да све буде тако како он прича, јер све његове досадашње изјаве делују сасвим разумно. Али ипак мислим да би ми Срби са тим силним похвалама требали мало стати на кочницу и сачекати, да се формира нова влада у Црној Гори, да почну да раде, да остварују резултате у раду и да се уверимо да ово што Абазовић прича нису празне приче. Срби толико иду и прететују са похвалама, чак и Матија Бећковић рече пре неки дан кад би Абазовић дошао у Београд, како би га српска омладина носила на рукама. Не би њега српска омладина ни било ко други носио на рукама јер Срби немају разлога за тако нешто. Колико пута се наш народ заносио и хвалио нашим политичарима па нису никога носили на рукама и нажалост за кратко време после избора и доласка на власт и неиспуњења скоро ништа од оног што су обећавали у предизборној кампањи, народ је постајао разочаран.
Зато мислим да је прерано оволико хвалити и уздизати Абазовића. Навешћу само један недавни пример великих српских похвала, кад је сестрић Ружице Сокић, Абдулах Нуман – Иван Трифуновић, дошао на чело исламске заједнице Србије, човек који се са 19 година исписао из православља и прешао у ислам. Како су га Срби уздизали, Иване Србине, брате Иване, навија за Звезду. Ево видите како може муслиман и српство, сутрадан он каже да Републику Српску треба укинути, то није рекао ни Бакир Изетбеговић. Оваквих примера нажалост имамо на хиљаде и хиљаде и зато не треба толико журити са похвалама, треба сачекати. Колико год да Абазовић прича разумно и оно што је нама драго чути, али ипак каже да се Србија мешала и утицала на изборе у Црној Гори, да Ц. Гора није компензација за Косово и Метохију, и да неће постати никаква Српска Спарта. Да је споразум из Вашингтона индиректно признање КиМ, и да у Србији и Р. Српској постоји још увек ратна реторика из деведесетих. И док све ово читам и гледам, само једно размишљам: како је наш народ лаковеран и наиван. Зато народе мој српски, памет у главу и љубав у срца према себи и свом српском роду, не наседајте на ничије слатке приче, сачекајте да време покаже своје. Живела Србија и све српске земље!
Гроздана Драгичевић-Тодориновић