Пише: Славиша Павловић
На годишњицу смрти Иве Андрића, нобеловца и најуспешнијег писца са ових простора, освануо је текст са насловом „40 година од смрти највећег ниткова са пером.“ Овај текст објављен је на наводно најпосећенијем бошњачком сајту Бошњаци.нет, где анонимни аутор пише да је признати писац, добитник највећег признања за животно дело, овенчан славом код свих нација и вера, великосрпски нитков. Текст је праћен фотографијом великог књижевника испод које пише „Нитков код Ћуприје на Дрини код Вишеграда испод које тече невина муслиманска крв.“ Између осталог, у тексту се такође наводи „агенције и поданички медији јављају да се данас (13. марта) годишњица смрти овог геноцидног писца бит ће обиљежена у више градова у Босни и Херцеговини: родном Травнику, Сарајеву, Мостару, Вишеграду, Бањој Луци, али и у његовој мајчици Србији из које је примао налоге да са пером шири мржњу против Бошњака и Босне.“
Но, ни многи други „бошњачки“ сајтови му нису остали дужни, као да за одсуство сопственог идентитета окривљују српског писца преминулог пре четири деценије. Неки су писали да је Андрић копиле, углавном великосрпско, да се не зна ко му је отац, не бежећи од естрадног новинарства, које је очигледно највеће културно достигнуће једног дела младе бошњачке нације. Иначе, у Сарајеву и другим градовима широм Федерације, боре се да присвоје Андрића, као свог писца, иако се великан током живота јасно одредио којој књижевности припада. Уосталом, исто то је урадио Меша Селимовић, наводећи да припада српској литератури, па се слични текстови могу очекивати и за годишњицу његове смрти или рођења.
Дакле, шта је Иво Андрић пером урадио да је толико геноцидно? Како се замерио анонимним пискаралима, којима је естрадни начин изражавања највеће културолошко достигнуће. Када сагледамо Андрићев целокупни рад, за који је награђен, подсећам поново, Нобеловом наградом, он је био чак и благ, често покушавајући да објасни порив својих јунака, многе чак и да оправда, без обзира на њихова дела, неретко максимом „Таква су времена била.“
Данас, када свака будала мисли и има право да изрази своје мишљење, нарочито у медијима, уз гомилу коментара зачињених говором мржње, Срби се и даље третирају као геноцидни народ, док се наша културна елита представља као великосрпска и националистичка пропагандна машина. А са друге стране, никад већи националистички напади, нарочито из Босне, према српским уметницима, на првом месту према Кустрици, а недавно и према Нелету Карајлићу, који је једва избегао линч у „проевропском“ Сарајеву из ког су сви Срби побегли.
Јер, ако би се вратили Куста и Неле, уколико би се остала елита, одрасла у Сарајеву, поново вратила, Сарајево би било другачије. Подсећало би на оно из осамдесетих, али то није естрадно Сарајево, које не разуме реченице Иве Андрића, него Сарајево које има будућност.
Нажалост, данашње Сарајево, и уопште Федерација, част изузецима, којих је хвала Богу много, али се не чују, представља потрвду теорије „О полуинтелектуалцима“ коју је написао такође српски правник и писац Слободан Јовановић. Дакле Одломак његове теорије каже „Узимајући га у његовој најпоптунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом срвршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није дообио подрстрека ѕа духовно саморазвијање“.
Најбољи пример Јовановићевог полуинтелектуалца је глумац Емир Хаџихафизбеговић, који је своју каријеру започео у турбо фолк филмовима са Лепом Бреном, потом играо у многим српским филмовима, затим вређао све српско, али никако није одбио награду коју додељују Срби, је је то глумачка награда.
О таквим људима, Слободан Јовановић, пише следеће: У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне“.
Дакле, Србија је добра када додељује награде, када од ње може да се заради, али када јој се треба дивити, она је геноцидна, као и њени писци.
Србија никад није била геноцидна, јер да јесте, не би имао ко да прича о том геноциду, а народ без идентитета, без сопствене литературе може да критикује нечији идентитет и нечију литературу, као што Емир Хаџихафизбеговић може да говори о србијанским турбофолк дрољама.
Ипак, то не значи да он, попут безименог аутора текста о Андрићу, није морална дроља.