Прошле недеље, посетио сам Милана Ниновића, пријатеља и саборца на пољу новинарства. Нисам био срећан у каквом је стању био а опет ми је било драго што је причао, шалио се… највише смо причали о Ђоковићу. Благи осмех му је титрао на уснама а мени је нешто у дубини душе говорило да нешто не ваља. Подсвесно сам осећао да је то наш последњи сусрет. И, нажалост, јесте и био – пар сати касније дошла је сестра из болнице и позвала амбуланту.

У суботу, 18. фебруара на зимске Задушнице, престало је да куца племенито срце човека који је малтене цео свој животни век поклонио српској заједници на Петом континенту, али је због своје доброте био омиљен и код других нација са простора Балкана.

Милан Ниновић је рођен 5. јуна 1952. у живописном селу Папратиште, у општини Ужичка Пожега, такорећи на обали реке најопеваније и најмилије реке у Србији – Западне Мораве. Када се замомчио, завршио средњу школу и одслужио војску, одлучио је да попут многих крене у бели свет трбухом за крухом. Његов старији брат Ратко је већ живео у Аустралији те му је средио папире и од те 1972. године Милан је постао становник ове лепе земље. Две године касније је ступио у брачну заједницу са Миленком, Пивљанком са којом је изродио двоје деце, ћерку Весну и сина Владимира. Као и сви други исељеници, радио је разне послове да би обезбедио себи и породици кров над главом.

Због невероватног талента и љубави према спорту, врло брзо је упловио у воде спортског новинарства у коме је такорећи био до судњег дана. Његов омиљени глас био је доминантан на етничкој СБС радио станици где је у време када дигитална технологија није била ни на видику, слушаоцима био главни информатор догађања на спортским теренима широм света. Писао је за све новине које су излазиле на петом континенту, почев од Новости, па преко Новог доба, до Вести. Посебна прича је његов боравак на месту спортског уредника Српског гласа у којем је провео две деценије чиме је постао особа са најдужим стажом у том листу који је волео као своје дете.

Рад у новинарству омогућио му је да пропутује целу Аустралију, да буде активни актер на свим догађајима наших фудбалских и осталих клубова у било којем граду и свугде је био дочекиван како доликује човеку његовог пијетета. У исто време је био страствени колекционар где ће саградити посебне просторије у које је сместио све те силне сувенире, књиге, заставе, дресове, заставе… који данас немају цену. То је уједно била и његова мала оаза у којој је налазио мир за стваралаштво. Више од две деценије је прикупљао материјале да би објавио капитално дело – књигу, својеврсну енциклопедију о најпопуларнијем клубу који је постојао у Аустралији, ЈУСТ-у а који је као последица рата почетком 90-тих престао да постоји.

Покојни Милан је сарађивао и са многим других новинама и часописима, како у Србији, тако и Аустралији, те радио и ТВ станицама. Посебно је, поред Српског гласа, истицао своју сарадњу са Спортским журналом који га је годинама акредитовао за Аустралијан опен где се небројено пута лично сретао са најбољим тенисером свих времена Новаком Ђоковићем кога је у пар наврата и интервјуисао за Глас. Дружио се са многим чувеним спортистима, а многе од њих је и угостио у својој кући. Кад смо код куће ту је сваког дочекивао домаћински, приређивао роштиље уз пиће и то му је била нека врста разоноде. Волео је, дакле, људе али је био врло тврдокоран у одбрани својих ставова и уверења. Ту га ништа није могло променити ни поколебати па макар и не бивао у праву.

О свему је Милан водио рачуна али није о личном здрављу. Дијабетес га је мучио читавог живота а он му је пркосио у борби у којој није имао шансе да изађе као победник. Доктори су му много пута забрањивали много штошта али је он увек знао да каже: „Нећу да умрем жедан и гладан“! И није! Његова трпеза је увек била пуна. Као што то обично бива, када пређемо зенит  полако се крећемо ка хоризонту, односно ка путу без повратка, тако је и он кренуо тај мукотрпни пут, борећи се колико је имао снаге и воље да би на крају, изгубио битку. Свевишњи Господ га је узео код себе да горе на небу нађе вечити мир и да нас све чека да му се у одређеном времену придружимо.

Могло би моје писање ићи у недоглед, могао би роман о животу Милана Ниновића бити написан али је и ово сећање, сублимирано на малом простору, довољно да пажљивом читаоцу покаже о каквој људској громади је реч. Кажу да пријатељство превазилази смрт. Створене успомене никада неће бити заборављене и створиће вечити утисак на оне које су оставили иза себе. Свако тада постаје боља особа јер је имала тако дивног пријатеља.

Лака му земља и вечити мир покојној души. Амин!

Раде Берак

Главни и одговорни уредник Портала „Svet Australia“ и бивши уредник „Српског гласа“