Prošle nedelje, posetio sam Milana Ninovića, prijatelja i saborca na polju novinarstva. Nisam bio srećan u kakvom je stanju bio a opet mi je bilo drago što je pričao, šalio se… najviše smo pričali o Đokoviću. Blagi osmeh mu je titrao na usnama a meni je nešto u dubini duše govorilo da nešto ne valja. Podsvesno sam osećao da je to naš poslednji susret. I, nažalost, jeste i bio – par sati kasnije došla je sestra iz bolnice i pozvala ambulantu.

U subotu, 18. februara na zimske Zadušnice, prestalo je da kuca plemenito srce čoveka koji je maltene ceo svoj životni vek poklonio srpskoj zajednici na Petom kontinentu, ali je zbog svoje dobrote bio omiljen i kod drugih nacija sa prostora Balkana.

Milan Ninović je rođen 5. juna 1952. u živopisnom selu Papratište, u opštini Užička Požega, takoreći na obali reke najopevanije i najmilije reke u Srbiji – Zapadne Morave. Kada se zamomčio, završio srednju školu i odslužio vojsku, odlučio je da poput mnogih krene u beli svet trbuhom za kruhom. Njegov stariji brat Ratko je već živeo u Australiji te mu je sredio papire i od te 1972. godine Milan je postao stanovnik ove lepe zemlje. Dve godine kasnije je stupio u bračnu zajednicu sa Milenkom, Pivljankom sa kojom je izrodio dvoje dece, ćerku Vesnu i sina Vladimira. Kao i svi drugi iseljenici, radio je razne poslove da bi obezbedio sebi i porodici krov nad glavom.

Zbog neverovatnog talenta i ljubavi prema sportu, vrlo brzo je uplovio u vode sportskog novinarstva u kome je takoreći bio do sudnjeg dana. Njegov omiljeni glas bio je dominantan na etničkoj SBS radio stanici gde je u vreme kada digitalna tehnologija nije bila ni na vidiku, slušaocima bio glavni informator događanja na sportskim terenima širom sveta. Pisao je za sve novine koje su izlazile na petom kontinentu, počev od Novosti, pa preko Novog doba, do Vesti. Posebna priča je njegov boravak na mestu sportskog urednika Srpskog glasa u kojem je proveo dve decenije čime je postao osoba sa najdužim stažom u tom listu koji je voleo kao svoje dete.

Rad u novinarstvu omogućio mu je da proputuje celu Australiju, da bude aktivni akter na svim događajima naših fudbalskih i ostalih klubova u bilo kojem gradu i svugde je bio dočekivan kako dolikuje čoveku njegovog pijeteta. U isto vreme je bio strastveni kolekcionar gde će sagraditi posebne prostorije u koje je smestio sve te silne suvenire, knjige, zastave, dresove, zastave… koji danas nemaju cenu. To je ujedno bila i njegova mala oaza u kojoj je nalazio mir za stvaralaštvo. Više od dve decenije je prikupljao materijale da bi objavio kapitalno delo – knjigu, svojevrsnu enciklopediju o najpopularnijem klubu koji je postojao u Australiji, JUST-u a koji je kao posledica rata početkom 90-tih prestao da postoji.

Pokojni Milan je sarađivao i sa mnogim drugih novinama i časopisima, kako u Srbiji, tako i Australiji, te radio i TV stanicama. Posebno je, pored Srpskog glasa, isticao svoju saradnju sa Sportskim žurnalom koji ga je godinama akreditovao za Australijan open gde se nebrojeno puta lično sretao sa najboljim teniserom svih vremena Novakom Đokovićem koga je u par navrata i intervjuisao za Glas. Družio se sa mnogim čuvenim sportistima, a mnoge od njih je i ugostio u svojoj kući. Kad smo kod kuće tu je svakog dočekivao domaćinski, priređivao roštilje uz piće i to mu je bila neka vrsta razonode. Voleo je, dakle, ljude ali je bio vrlo tvrdokoran u odbrani svojih stavova i uverenja. Tu ga ništa nije moglo promeniti ni pokolebati pa makar i ne bivao u pravu.

O svemu je Milan vodio računa ali nije o ličnom zdravlju. Dijabetes ga je mučio čitavog života a on mu je prkosio u borbi u kojoj nije imao šanse da izađe kao pobednik. Doktori su mu mnogo puta zabranjivali mnogo štošta ali je on uvek znao da kaže: „Neću da umrem žedan i gladan“! I nije! Njegova trpeza je uvek bila puna. Kao što to obično biva, kada pređemo zenit  polako se krećemo ka horizontu, odnosno ka putu bez povratka, tako je i on krenuo taj mukotrpni put, boreći se koliko je imao snage i volje da bi na kraju, izgubio bitku. Svevišnji Gospod ga je uzeo kod sebe da gore na nebu nađe večiti mir i da nas sve čeka da mu se u određenom vremenu pridružimo.

Moglo bi moje pisanje ići u nedogled, mogao bi roman o životu Milana Ninovića biti napisan ali je i ovo sećanje, sublimirano na malom prostoru, dovoljno da pažljivom čitaocu pokaže o kakvoj ljudskoj gromadi je reč. Kažu da prijateljstvo prevazilazi smrt. Stvorene uspomene nikada neće biti zaboravljene i stvoriće večiti utisak na one koje su ostavili iza sebe. Svako tada postaje bolja osoba jer je imala tako divnog prijatelja.

Laka mu zemlja i večiti mir pokojnoj duši. Amin!

Rade Berak

Glavni i odgovorni urednik Portala „Svet Australia“ i bivši urednik „Srpskog glasa“