Са лица места — Српски глас у Гучи…

Текст: Горица Шеговић

У Гучи су данас заћутале трубе, заставе су биле спуштене на пола копља у знак сећања на страдање и прогон Срба у акцији „ Олуја“. Због дана жалости који је проглашен на читавој територији Репбулике Србије и у лучанској општини тачно у 12 часова огласиле су се сирене за узбуну а у 11 часова у цркви Светог Архангела Гаврила у Гучи одржан је парастос страдалима у Олуји.

У знак сећања на страдање и прогон Срба у акцији „ Олуја“ Гучом су данас затихнули лимени инструменти.

На дан када се на драгачевском сабору нусу чуле трубе, преносимо вам сећање на први драгачевски сабор и причу која је почела пре 55 година, са фотографијама из тог периода.

Од Драгачевског сабора сеоских трубача Србије до светски чувеног Драгачевског сабора трубача у Гучи

-Пре 55 година, у Гучи је одржан први сабор који је много година касније прерастао у најзначајнију трубачку манифестацију. Фотографије пред нама сведоче о тим првим саборским данима а сећање на прве саборске дане данас најбоље оживљава Никола Ника Стојић један од првих оснивача сабора. Трубачи су кажу, на првом сабору у Гучи свирали на трубама скинутим са тавана, неке од њих крпили су и са пшеничним тестом.

Први драгачевски сабор трубача одржан је у порти цркве Св. Архангела Гаврила у Гучи, било је то 14. октобра 1961. године . Тада је сабор носио име – Драгачевски сабор сеоских трубача Србије све до 1971. године.Саборска химна постала је песма – Са Овчара и Каблара а у такмичарском делу за титулу најбољњг такмичило се само четири оркестара. Сви су били из драгачевских села: оркестар Десимира Перишића из Горачића, Драгана Јовановића из Дљина, Срећка Обрадовића из Ртију и Драгише Ковачевића из Граба. Међу њима прву трубу Драгачева освојио је Десимир Перишић.

Како нам је један од оснивача сабора, Никола Ника Стојић испричао сабор трубача у Гучи из године у годину посатајао је све интересантнији са све више учесника и програмских дешавања, али пуних десет година нико од домаћих медија није о томе писао ни извештавао. О Сабору трубача у Гучи први су извештавали Италијани путем Раи телевизије, након њих долазе Јапанци и Руси , а тек након једне деценије о Сабору почињу да извештавају домаћи медији.

Десимир Перишић рођен је 1919. године у селу Горачићи, где завршава основну школу и где се бавио пољопривредом. У оркестру свог брата Борисава Десимир је најпре био први бубњар а са братом се музички образао захваљујући двојици бивших војних музичара.Њихов оркестар велику популарност стиче 1935. године. Десимир и његов брат Борисав у Априлском рату 1941 . године одведени су у заробљеништво у Немачку где упознају такође заробљенике трубаче Владислава Главоњића и Тихомира Петронијевића. Исте године формирали су оркестар којем се придружио и бубњар Веселин Главоњић.

Прва труба Драгачева, Десимир Перишић умро је 1983. године и сахрањен је у свом родном селу Горачићу. Постхумно, 1991. године проглашен је за Мајстора трубе Драгачевског сабора. Њему у част песници су посветили ове стихове у песми Замукла је златна труба:

Замуче златна труба,
задњи њен звук као јецај,
оте се у високе крошње трешње,
па ношен ветром,
одлута даље планином Јелицом.

-У знак сећања на Десимира Перишића, на 50 сабору трубача у Гучи свечано је постављена бронзана статуа Десимира Перишића. Част да открије споменик припала је Вељку, Десимировом праунуку који и сам показује велики таленат за трубу.