Славиша Павловић
Бити херој у Србији значи бити мртав. Одувек је тако. Живе хероје немамо, јер најчешће потиру славу властодржаца, који њихове заслуге приписују себи. Они су магови организације, они су идеалисти, који су од хероја начинили хероје, па самим тим себе сматрају већим и вреднијим од оних који су по њиховим задацима чинили јунаштва или неретко губили животе.
Постоје догађаји у српској историји, када смо убијали своје хероје, постоје и када смо покушали да оспоримо њихову вредност, али на жалост мало је тренутака када смо неког убили два пута.
На несрећу, јунаци погинули у хеликоптеру, поново су побијени. Налаз обдукције, ако му је веровати, показује да је несрећни пилот хеликоптера, мајор српске војске, имао алкохол у крви. Штуро саопштење, сву кривицу пребацује на несрећног пилота, више пута одликованог, награђиваног и по ранијим изјавама, најбољег међу најбољима. Дакле, пошто је пилот пио алкохол, он је крив и одговоран – отприлике гласи званично саопштење, увијено и завијено, само да се не би постављала питања. А основно питање, прво, пре свих, треба да буде, чак иако је све тачно што је комисија утврдила, “Ко је пустио пилота под утицајем алкохола, да пилотира?” Није војни хеликоптер приватни аутомобил, па тек тако неко узме кључеве и крене у акцију. Ко је позвао пилота, предао му хеликоптер, заједно са посадом? Како је он “летео” до Рашке, па тек после неколико сати, када је стигао до Београда, направио грешку? Интересантно да је супруга, овог хероја, јавно потврдила да човек није конзумирао алкохол, а познајући његове раније успехе и узлете, све говори да се ради о одговорном човеку, професионалцу, којем не би пало на памет да се понаша неодговорно, а нарочито не у акцији спасавања.
Дакле, пилот је, минулим радом, показао да је био одговоран човек. Међутим, данас, када није способан да се брани, он је изгледа једини одговоран, јер његови заповедници, они који су га послали на задатак, неће да преузму одговорност, која постоји, чак и уколико је човек заиста био под утицајем алкохола. Није ми јасно, зашто, ако нико није желео да преузме одговорност, нису објавили да је квар на летелици и готова прича. Нема назад. То је нешто што се дешава, као на аутомобилу, али неко се поиграо са судбином овог несрећног човека и комплетне посаде, која је обављала један племенити задатак. Нажалост, сличну сцену смо имали пре 11 година, на Топчидеру, када су убијени гардисти.
И након свега овог, треба поставити питање “Има ли смисла постављати питања?” Јер, данас, ако поставите питање, ви рушите власт, ви сте против државе, а на питање како ја могу бити против државе, ако сам део исте, а не радим за другу државу, нико неће дати одговор.
Нажалост, овде државу не чини народ, овде државу не чине закони, они се примењују селективно, него државу чини власт. Не само ово, претходне нису биле ништа боље, чак многе су биле и горе, али опет се враћамо на народ који је све то изабрао. Претпостављам да ће наредних дана, медијски спин доктори набацити неку секси сцену на насловне стране српских медија, како бисмо заборавили на хеликоптер. Кога нема, без њега се може и мора. Идемо напред Србијо.
Ипак, корен свега овог не треба тражити у власти, јер свако ради онако како му се може, него у нашем архетипу, који је необјашњив, јер сам себе, у многим анализама искључује, а опет преживљава и егзистира. Када бисмо правили анкету, међу обичним народом, не рачунајући интелектуалце, у које не сврставам ове са купљеним дипломама, са питањем ко је највећи српски јунак, апсолутни победник би био Марко Краљевић, небитни турски вазал, чија је војска на Косову ратовала на другој страни. Када бисмо питали ко је највећи издајник, то би нажалост био Вук Бранковић, човек кога су Турци убили јер није желео да буде њихов вазал. Тог несрећног Бранковића, ми смо вековима, по ко зна колико пута убили, а најмањег међу нама уздигли у поезији толико високо, да је мит о њему необорив и у Српској академији наука, безначајној установи, која га је прогласила за једног од сто најзнаменитијих Срба.
И зашто се данас чудимо што смо пилота хероја убили још једном? Да је САНУ нормална установа, која ради на просветљењу народа, можда бисмо данас били одговоран народ. Да су у народној поезији тежили истини, која је синоним за културу, данас бисмо можда за највећег јунака имали можда Стефана Лазаревића, који се више бавио језиком и писмом, него ратовима. Или да бар данас, погледамо себе, и када кажемо да хоћемо да направимо корак напред, да то заиста и учинимо, можда би нам сутра било много боље.
На срећу, још увек верујем да ћемо се некад променити, и урадити нешто за себе и друштво у ком живимо. Много смо пали, па ћемо се ваљда одбити од земље, као лопта, и полетети на тренутак. Можда нас лет подстакне да наставимо. Леп пример за то може се пронаћи у Новом завету и Христовом путу, до Голготе, после које је васкрсао, на радост свих нас. Ми смо тренутно на културној Голготи. Надајмо се ускрснућу.
Драги читаоци, Христос васкрсе. Срећан вам празник.
s.pavlovic9@yahoo.co.uk