Пише: Срђан Смиљанић, Канбера

Нема ничег новог у томе да је Грчка пред банкротом. Наслови који се врте око наведене констатације, већ годинама испуњавају странице медија широм света. Међутим, ситуација је кулминирала током претхондих неколико недеља. Финансијери и дефинитивно не пристају на компромисна решења, која се своде на одлагање исплате рата грчког кредита или чак подразумевају опрост дела дуга, док грчка влада неће да угрози платформу преко које је и дошла на власт, а која подразумева да нема више смањивања пензија и плата радника државне управе зарад штедње.

У описаном амбијенту, прво је крајем маја председница ММФ Кристин Лагард изјавила како су мали изгледи да договор са Атином (поводом исплате следеће транше грчког дуга у износу од око 1,6 милијарди евра, која доспева на наплату првог јула) буде постигнут. Недуго затим се ММФ (институција која поред Европске централне банке и Европске комисије представља трећег члана такозване Тројке, задужене да у име кредитора преговара са Грцима о даљој исплати њиховог дуга) повукао из преговора. Са грчке стране, знаци да се земља спрема за банкрот, појавили су се у виду промене реторике владиних званичника. Конкретно, премијер Алексис Ципрас је пре десетак дана чак изјавио како је ММФ криминално одговоран за стање у Грчкој и да Тројка сада жели смену режима у земљи, након што су кредитори пет година пљачкали Грчку. Свега неколико дана након тога, на међународном економском форуму у Ст. Петерсбургу, Ципрас је рекао како „нове силе играју све већу улогу на нивоима економије и геополитике“, наводећи као пример Евроазијску економску унију (ЕЕЗ), ове године започети пројекат економске интеграције између Русије и четири бивше републике СССР. Такође је занимљиво приметити сведочење бившег изасланика Грчке у ММФ, Панајотиса Румелијотиса, пред парламентарним већем које се бави дужничком кризом. Господин Румелијотис је између осталог, поменуо праксу ММФ да за грчке новинаре организује радионице и семинаре у Вашингтону и Атини. Њихов циљ је да се „убеде“ новинари како би требало да се ставе на страну ММФ и прихвате неопходност наставка спровођења мера штедње. Коначно, у тренутку писања овог текста управо предстоји ванредни састанак шефова држава еврозоне, посвећен само једној теми – могућности избегавања грчког банкрота. Овакав развој представља несумњив индикатор тренутних позиција. После пропасти преговора између међународних финансијера и Владе Грчке, прелазак на институционални ниво значи само једно – тактика финансијских уцена је подбацила и западним центрима утицаја преостају још само политичке полуге, како би евентуално убедили Атину да прихвати даље мере штедње и наставак исплате дугова.

У смислу наведеног, основно питање које се поставља поводом потенцијалног грчког банкрота, тиче се последица истог. Оне се могу поделити у две основне категорије. У прву спадају оне финансијске. На ову тему, из Брисела већ традиционално стижу застрашивања грчке јавности, која се своде на изјаве о „самоубиству Грчке“ или „предстојећој хуманитарној катастрофи“ у случају да земља банкротира и сл. У свему томе наравно, и насупрот преувеличавању, има много истине. До сада се још није десило да једна земља банкротира, а да такав расплет не буде пропраћен великим социјалним и економским ломовима. Међутим, оно о чему се у Брислу и Берлину нерадо говори, јесте да Грчка ионако не може избећи финансијски колапс. Чак и ако би нашла начин да плати наступајућу рату кредита, већ у августу би је чекала нова, овога пута у висини од чак 6.6 милијарди евра, која би морала бити уплаћена ЕЦБ. А ако се баци поглед на велику слику, дуг Грчке данас износи преко 400 милијарди $УС, што ће рећи преко 40000 $УС по глави сваког Грка – одраслог, пензионера и детета. И под претпоставком да се враћа савршено уредно, процес отплате, праћен рестриктивним мерама штедње, трајао би до 2057. – дакле, још пуне 42 године, што је просто нереално. Али постоји још нешто о чему се у најутицајнијим европским престоницама ћути, а то су последице грчког банкрота и самим тим изласка из зоне евра, по саму зону евра. Овакав став се може делимично оправдати тиме што из актуелне перспективе, нико и не може прецизно одредити какве би шире последице грчког банкрота конкретно биле. Прогнозе иду од предвиђања финансијских губитака у висини и до једног трилиона евра, преко сценарија домино ефекта у односу на друге угрожене чланице еврозоне, па до тога да ће се десити распад зоне евра. Ипак, ћутање Европе би пре могло имати везе са покушајем прикривања сопствених слабости, него са жељом да се не прејудицира.

У другу категорију последица евентуалног банкрота Грчке, спадају оне геополитичке. Из већ наведене, заоштрене реторике грчких власти, њених поступака и чињенице да је Ципрас поново отишао у Русију, произилази јасна политичка порука западниим центрима моћи. Она гласи: ако дозволите да банкротирамо, ми ћемо имати начина да на својој територији поткопамо ваш утицај, што ће нам омогућити пуни заокрет ка истоку. Кратко речено, Грчка се данас клади на сопствену тежину у конструкцији Запада – чак не толико на свој значај у поменутој конструкцији, колико на то да Запад не сме дозволити да ова земља пређе у непријатељски табор. Истовремено, Грчка се приближава Русији, градећи одступницу за случај да њена дискретна уцена не уроди плодом. Ако земља банкротира, сценарио у коме би Грчка променила табор – обзиром да је Сириза (скраћени назив владајуће Коалиције радикалне левице) по својој идеолошкој природи суштински супротстављена либералном капитализму па самим тим и Западу – уопште није неостварив. Истина, Русија која је и насупрот овогодишњој стабилизацији курса рубље и даље приморана да троши своје девизне резерве како би подмирила губитке изазване економским санкцијама Запада, никако не би била у стању, нити би била ни вољна да сама извлачи Грчку из кризе. Међутим, она се свакако не би ни упуштала у тако нешто самостално. У остваривању овако капиталног пројекта, Русија би имала подршку Кине, можда чак и Индије, отворену или дискретну. На тај начин, новоформирана кинеско-руска осовина би дошла до историјске шансе, да под свој доминантни утицај стави једну европску, па још стратешки веома значајну земљу. Са своје стране, чак и без формалног изласка земље из НАТО, при оваквом развоју, Грчка би могла да примени ,,киргиски модел“, тј. могла би да дозволи изградњу кинеских и руских база на својој територији, без повлачења тако рискантног потеза какав би био званичан захтев НАТО да напусти базе смештене на грчкој територији.

Ако би се описани сценарио остварио, десио би се огроман поремећај традиционалне геостратешке равнотеже у корист Истока. Русија би дошла тако близу Цариграда, на границу Македоније и у непосредну близину свом потенцијално кључном савезнику на Балкану, Србији. Међутим, кинеска војна база на Балкану би имала чак и већу тежину. То је нешто што би створило потпуно нови амбијент у односу на онај у коме се међународни односи одвијају већ 70 година. Сви пројекти које Кина данас спроводи, као и велико повећање нивоа њеног самопоуздања у међународним односима, већ су више него убедљиви докази да је постхладноратовски свет и дефинитивно нестао током раног 21. века. Али инсталирање кинеске војне базе у Европи? То би био први заиста неприкосновени доказ да данас живомо у новој политичкој ери у којој се америчка супериорност и доминација више не подразумевају. Индијска база на Балкану? Само би се зацементирао утисак, већ створен формирањем кинеске.

Насупрот жељи утицајних финансијских структура Запада да се не одрекну новца који им Грчка дугује, пуштање Атине низ воду у овом тренутку би за политички Запад био и сувише рискантан потез. Ипак, изгледа да ће се управо то десити. Са друге стране, могућа интервенција Истока у правцу нуђења Грчкој изласка из економске кризе, представљала би рекордно скуп пројекат. Међутим, то је управо оно што би Исток требало да учини. Има већ више од годину дана од наступања нове фазе хладног рата, а рат није време за штедњу већ напротив, то је време када треба трошити, односно инвестирати у добијање рата.