Један од највећих српских песника, први дипломата у рангу амбасадора у историји Србије и Југославије и вероватно најбољи дипломата од када постојимо као модерна држава, остао је без улице у Београду. Пошто се већ годинама бавим прикупљањем података о овом великану српске историје, на ову вест сам гледао као да нам је неко откинуо или украо онај највреднији део идентитета. Како ми култура изражавања не дозвољава да псујем, нарочито не у угледном листу попут овог, нити да вређам одборнике Скупштине града Београда, иако ништа боље не заслужују, рећи ћу само да нам непријатељи нису потребни и да од нас нико не мора отимати, јер се ми свега одричемо.
На сву срећу, станари Улице Јована Дучића написали су петицију, па ће ова наводно „ненамерна“ грешка бити исправљена. А одговорност? Шта ако овакве ненамерне грешке буду правили лекари, ветеринари, пилоти, возачи…?
Но, да се не бавимо таквим грешкама, ионако ће реч одговорност ускоро бити укинута у српском речнику, него да се вратимо на причу о улицама.
Зна ли неко ко је Бахтијар Вагабзаде? То је азербејџански песник и професор који је недавно добио улицу у Београду. Покушао сам да пронађем неку његову књигу или песму, како бих прочитао, јер сам помислио да сам незналица, с обзиром да нисам чуо за њега, али је то била немогућа мисија. Зашто?
Па, човек никада није преведен на српски језик!
Е сад, једно лепо питање – због чега се непознатом песнику додељује улица? Да ли су сви одборници Скупштине града Београда толико продуховљени и просветљени да читају азербејџанску поезију која чак није ни преведена на српски?
Пошто сам сигуран да они немају везе са поезијом, јер да имају, не би заборавили Дучића, а не би ни легендарном Капору дали само пола улице.
Дакле, намећу се питања:
Због чега улица азербејџанском песнику?
Зашто не на пример Хемингвеју, који је превођен на српски, а притом је нобеловац? Или Сартру? Или Вонгару? Солжењицину?
Одакле та сулуда идеја? Немојте ми рећи да су одборници на многобројним заседањима рецитовали поезију Вагабзаде-а (и то не на српском језику) и закључили да би га требало наградити, јер их је поезијом уздигао на виши духовни ступањ.
Ако је тако, ако су га читали, ја сам спреман, у знак извињења, да извршим сапуку (израз за самурајско самоубиство у Јапану) попут писца Јукио Мишиме, који је последњи забележени случај ове древне традиције.
Дакле, иза додељивања улице непознатом азербејџанском песнику крије се нешто друго, на шта треба да одговоре одборници Скупштине града Београда. Наравно, тако нешто се никада неће десити, па нам остаје само да питамо, претпостављамо и чудимо се, јер ако ништа, ово је показатељ да су чуда могућа у Србији. Не кријем да би ми било драже и лепше чудо да одборници заиста рецитују поезију, па бих бар знао да нас понижавају продуховљени и учени људи, иако је продуховљеном човеку понижавање страно и нечасно.
Но, да се вратим на нашег песника, који је у овом тренутку синоним за много већи проблем. Олаким и једногласним укидањем Дучића у Београду показали смо да се лако одричемо вредности. Како онда мислимо да сачувамо манастире на Косову, које нам Албанци отимају? Кад комисија УНЕСКО-а види да не водимо рачуна о сопственим вредностима под нашом јурисдикцијом, доделиће било коме манастире и сву културну баштину, само да нама не допадне у руке и заврши под земљом, попут базилике или храста.
Одакле нам право да сутра оптужимо друге народе да нам краду великане, брендове, културу, када их се одричемо, или боље речено, када их газимо и не признајемо.
Једно је сигурно, изгледа да се у овој земљи за паметно сматра оно што није нормално, али због тога не треба кривити одборнике, јер су њих паметним прогласили њихови гласачи, па нек им је са срећом. Сигуран сам да већина њих неће успети да запамти назив улице.
Подсетићу на једну анегдоту из прве половине двадесетог века. Када је, у једној кафани, Бранко Ћопић упитао Јована Дучића зашто нема стан или кућу, иако има новца да их купи, он је одговорио: „Шта ће ми кућа, када ћу једног дана имати своју улицу.“
Да могу да се вратим кроз време, оборио бих главу и рекао му:
„Узми азербејџанско држављанство ако желиш да је сачуваш, јер овима ништа није свето, осим туђег.“
Текст Славиша Павловић
