Jedan od najvećih srpskih pesnika, prvi diplomata u rangu ambasadora u istoriji Srbije i Jugoslavije i verovatno najbolji diplomata od kada postojimo kao moderna država, ostao je bez ulice u Beogradu. Pošto se već godinama bavim prikupljanjem podataka o ovom velikanu srpske istorije, na ovu vest sam gledao kao da nam je neko otkinuo ili ukrao onaj najvredniji deo identiteta. Kako mi kultura izražavanja ne dozvoljava da psujem, naročito ne u uglednom listu poput ovog, niti da vređam odbornike Skupštine grada Beograda, iako ništa bolje ne zaslužuju, reći ću samo da nam neprijatelji nisu potrebni i da od nas niko ne mora otimati, jer se mi svega odričemo.

Na svu sreću, stanari Ulice Jovana Dučića napisali su peticiju, pa će ova navodno „nenamerna“ greška biti ispravljena. A odgovornost? Šta ako ovakve nenamerne greške budu pravili lekari, veterinari, piloti, vozači…?

No, da se ne bavimo takvim greškama, ionako će reč odgovornost uskoro biti ukinuta u srpskom rečniku, nego da se vratimo na priču o ulicama.

Zna li neko ko je Bahtijar Vagabzade? To je azerbejdžanski pesnik i profesor koji je nedavno dobio ulicu u Beogradu. Pokušao sam da pronađem neku njegovu knjigu ili pesmu, kako bih pročitao, jer sam pomislio da sam neznalica, s obzirom da nisam čuo za njega, ali je to bila nemoguća misija. Zašto?

Pa, čovek nikada nije preveden na srpski jezik!

E sad, jedno lepo pitanje – zbog čega se nepoznatom pesniku dodeljuje ulica? Da li su svi odbornici Skupštine grada Beograda toliko produhovljeni i prosvetljeni da čitaju azerbejdžansku poeziju koja čak nije ni prevedena na srpski?

Pošto sam siguran da oni nemaju veze sa poezijom, jer da imaju, ne bi zaboravili Dučića, a ne bi ni legendarnom Kaporu dali samo pola ulice.

Dakle, nameću se pitanja:

Zbog čega ulica azerbejdžanskom pesniku?

Zašto ne na primer Hemingveju, koji je prevođen na srpski, a pritom je nobelovac? Ili Sartru? Ili Vongaru? Solženjicinu?

Odakle ta suluda ideja? Nemojte mi reći da su odbornici na mnogobrojnim zasedanjima recitovali poeziju Vagabzade-a (i to ne na srpskom jeziku) i zaključili da bi ga trebalo nagraditi, jer ih je poezijom uzdigao na viši duhovni stupanj.

Ako je tako, ako su ga čitali, ja sam spreman, u znak izvinjenja, da izvršim sapuku (izraz za samurajsko samoubistvo u Japanu) poput pisca Jukio Mišime, koji je poslednji zabeleženi slučaj ove drevne tradicije.

Dakle, iza dodeljivanja ulice nepoznatom azerbejdžanskom pesniku krije se nešto drugo, na šta treba da odgovore odbornici Skupštine grada Beograda. Naravno, tako nešto se nikada neće desiti, pa nam ostaje samo da pitamo, pretpostavljamo i čudimo se, jer ako ništa, ovo je pokazatelj da su čuda moguća u Srbiji. Ne krijem da bi mi bilo draže i lepše čudo da odbornici zaista recituju poeziju, pa bih bar znao da nas ponižavaju produhovljeni i učeni ljudi, iako je produhovljenom čoveku ponižavanje strano i nečasno.

No, da se vratim na našeg pesnika, koji je u ovom trenutku sinonim za mnogo veći problem. Olakim i jednoglasnim ukidanjem Dučića u Beogradu pokazali smo da se lako odričemo vrednosti. Kako onda mislimo da sačuvamo manastire na Kosovu, koje nam Albanci otimaju? Kad komisija UNESKO-a vidi da ne vodimo računa o sopstvenim vrednostima pod našom jurisdikcijom, dodeliće bilo kome manastire i svu kulturnu baštinu, samo da nama ne dopadne u ruke i završi pod zemljom, poput bazilike ili hrasta.

Odakle nam pravo da sutra optužimo druge narode da nam kradu velikane, brendove, kulturu, kada ih se odričemo, ili bolje rečeno, kada ih gazimo i ne priznajemo.

Jedno je sigurno, izgleda da se u ovoj zemlji za pametno smatra ono što nije normalno, ali zbog toga ne treba kriviti odbornike, jer su njih pametnim proglasili njihovi glasači, pa nek im je sa srećom. Siguran sam da većina njih neće uspeti da zapamti naziv ulice.

Podsetiću na jednu anegdotu iz prve polovine dvadesetog veka. Kada je, u jednoj kafani, Branko Ćopić upitao Jovana Dučića zašto nema stan ili kuću, iako ima novca da ih kupi, on je odgovorio: „Šta će mi kuća, kada ću jednog dana imati svoju ulicu.“

Da mogu da se vratim kroz vreme, oborio bih glavu i rekao mu:

„Uzmi azerbejdžansko državljanstvo ako želiš da je sačuvaš, jer ovima ništa nije sveto, osim tuđeg.“

Tekst Slaviša Pavlović