Исељени Срби имају највећи српски капитал у иностранству, то су памет и новац. Они чине другу модерну Србију у туђини, коју матица Србије не препознаје као спасиоца српског народа

Марко Лопушина

Једна шала о исељеним Србима говори да наши људи на Арктику продају Ескимима фрижидере. А друга каже да наши људи на рогу Африке тамошњим житељима продају шпорет на дрва. У преводу ових асоцијација то значи да нас Срба има свуда на планети. И да стално нешто радимо. У 159 држава света данас живи и ради 2,5 милиона Срба. Највише их је у Немачкој и Аустрији. Беч је данас са 180.000 Срба главни град српске дијаспоре.

Не треба заборавити да је Српска православна црква расла и напредовала у српском расејању, да су прве новине серпске објављене у Бечу, а прве књиге штампане у Трсту и Будимпешти.

Добар део историје српског народа дешавао се у туђини, па су тако и наше краљевске династије, чланови породица Kарађорђевић и Обреновић, живеле, радили и умирале у страним државама.

Први Срби исељавали су се из отаџбинских земаља на Балкану још пре осам векова. Тада су одлазили у Аустро – Угарску, Русију, Италију. Најчешће се српски народ селио у време и после ратова, од Kосовског боја, преко Балканских до светских ратова. Српски ратни заробљеници у нацистичким логорима су, на пример, после ослобођења 1945. године постали светски емигранти.

Потом је шездесетих година прошлог века уследила масовна миграција радне снаге из СФРЈ, којом се створила европска српска дијаспора. То је била уговорена сеоба сељака и радника из Југославије у Аустрију и Немачку. Потом се та сеоба проширила на Скандинавију, Француску, Швајцарску и Велику Британију.

Данас у ти тзв. гастарбајтери, српски гостујући радници из 1966. године пензионери, са две куће и две ноге, једном у туђини, другом у матици. Нова сеоба наших људи, пре свега из Србије, настала је деведесетих и данас траје. Иселило се више од 650.000 људи.

Међу исељеним су радници, стручњаци, али и студенти. Из Србије у Аустрији се школује 2.500 студената. Још толико их је из других српских земаља – БиХ, Црна Гора, Хрватска.

KАПИТАЛ ЗА ПРОМЕНЕ

Исељени Срби имају највећи српски капитал у иностранству, то су памет и новац. Они чине другу модерну Србију у туђини, коју матица Србије не препознаје као спасиоца српског народа.

Ови исељени људи, њих 2,5 милиона имају потенцијал, који може да измени и унапреди Србију. Тај српски потенцијал у иностранству чине људски капитал и финансијски капитал. А то је управо оно што понајвише недостаје у матици Србији.

Стручњаци за миграцију „мозгова“ процењују да у расејању имамо више од 50.000 професора, научника, експерата, доктора наука, академика. Професор Дејан Илић из Немачке, је, на пример, првак у производњи и употреби микро батерија. Зову га „нови Тесла“, јер има преко 600 изума и патената. Власник је Оскара, награде Америчке филмске академије за унапређење филмског објектива и камере.

У туђини се рађају „нове Тесле“, јер су српски дипломци проглашени за најбоље на факултетима у Аустрији, Русији, САД и Великој Британији.

Друга српска највећа вредност су у иностранству девизна штедња гастарбајтера и пословни капитал наших бизнисмена. Према службеним подацима НБС вредност девизних дознака, које данас ми у Србији добијамо од исељеног народа је око 3 милијарде евра годишње.

Економски аналитичари процењују да је пословни капитал Срба у дијаспори вредан око 60 милијарди долара. Моја сазнања су мало другачија. Верујем да капитал српских бизнисмена у иностранству вреди око 15 милијарди евра. Само Филип и Мадлена Зептер из Монака, Славица Екслтон из Велике Британије и Убавка Мекдоналдс из Kанаде имају компаније које вреде око 10 милијарди евра.

Немерљив је капитал који су наши исељени људи кроз хуманитарне акције и добротворне прилоге даривали свом народу у Србији и другим отаџбинским земљама. Само принцеза Kатарина Kарађорђевић је преко своје фондације за две деценије даривала помоћ вредну 16 милиона евра.

Ако овим вредностима додамо и 300.000 српских топонима у свету, више од 660 меморијала, стотину храмова СПЦ, осамдесетак амбасада и конзулата, око 300 српских клубова и удружења, територије и градове са српским именима… Имамо чак 36 споменика и бисти Николи Тесли у 20 држава. Јасно је да наша дијаспора има планетарне димензије.

Швеђани признају да су српски радници градили њихову краљевину као привредну силу. Немци су проценили да су наши радници у модерну њихову државу уградили 50 милијарди марака свог капитала у жуљевима и зноју. Аустријанци признају да су Срби најбоље интегрисан народ и најбољи радници.

Да би се српско расејање и њихова друга Србија укључили у нормалан привредни и политички живот Србије потребна је само одлука власти да поштује Устав у коме је дијаспора приоритет нашег друштвеног развоја и добра воља политичара у провинцијама да сарађују са инвеститорима из српског расејања широм света.

АМБАСАДОРИ У ТУЂИНИ

Срби у расејању су прави амбасадори свог народа и државе у матици. Имамо преко 1000 спортиста у свету и уметника светског гласа. Многи Срби из расејања у многоме мењају наметнуту лошу слику о српском народу. То својим делима и речима чине спортисти Новак Ђоковић, Никола Јокић  и Тијана Бошковић, на пример. То чине на свој начин успешни уметници, као Марина Абрамовић из Њујорка, глумица Даница Ћурчић из Kопенхагена и др Мила Михајловић, историчарка из Рима.

Ми Срби имамо двадесет почасних конзула Србије нашег порекла у свету, који нас представљају кроз своје послове и пријатељску сарадњу са странцима. Такав је господин Рајко Томовић у Пољској и господин Алекс Мачески у Охају.

Са друге стране, у српској дијаспори има људи који немају светску ширину и утицај. То су они исељени Срби, а њих је, нажалост, већина, који су окренути само себи, који живе у свом гету, на релацији кућа – посао – црква. Такви не живе са комшијама странцима, којима треба да казују приче о својој отаџбини, о свом народу и узајамном пријатељству. У томе немају подршку Србије. Наша државна политика се заноси причом да ће истина о Србији сама да се пробија, уместо да је на организован начин ширимо по свету.

Уместо слоге у српском расејању, посебно у клубовима и удружењима, влада неслога. Тренутно се у Бечу одвија раскол Заједнице 14 српских клубова, због личних интереса њихових вођа.

Нажалост, Српска православна црква није кохезиони фактор нашег народа у иностранству, јер постоји и функционише у различитим државама, у којима има и различити статус.

Наша СПЦ нема статус верске заједнице у Аустрији и у Немачкој, где нас Срба има највише. СПЦ се третира само као удружење грађана. Ми смо у Аустрији и Немачкој понижен народ и понижени верници.

Црква је тамо само место где се наш народ окупља. Углавном, у време великих верских празника, па се зато наш народ и назива „Божићни Срби“. СПЦ окупља једва двадесет одсто наших људи у расејању.

ДРУГА СРБИЈА

Ови исељени Срби, који живе и раде на свим континентима света, чине другу Србију, модерну и богату.

Србе у дијаспори и региону може да уједини једино држава, али она за то нема воље, снаге, а ни пара.

У Београду не постоји политичка воља да се прихвате и реализују идеје исељених Срба за развој и модернизацију отаџбине.  Прећутан је, на пример, предлог из дијаспоре да се фабрика трактора ИМТ, која у свету има 300.000 купаца, пресели из Добановаца и претвори у компјутеризовану компанију, а фабрика је продата странцу из Индије.

Моје анкете, као и званична испитивања исељеног народа показују да скоро 40 одсто наших људи из света жели да улаже и прави бизнис у отаџбини. Али, исто толико њих тврди да је главна сметња том пословном ангажману капитала српске дијаспоре из иностранства корупција локалних власти, које ометају инвестиције и желе да узму за себе део тог капитала.

Имам познаника у Русији који је саградио фабрику пелета у свом завичају. Отворио је лично Тома Николић, председник Србије. Подигао је кредит у иностранству да би запослио 45 радника у фабрици. Производња пелета никад није започета, јер општинари нису, прво, дали струју фабрици, а потом нису дали употребну дозволу. Тражили су новац лично за себе.

НЕСЛОЖНА БРАЋА

Срби у расејању нису сложни из више разлога. Најважнији је да стране земље  у којима живе Срби, преко својих тајних служби и цркава раде да наш народ тамо не буде сложан и јак. Запад је уништио Југославију као земљу свих Срба на Балкану и претворио их је по месту рођења у Хрвате, Босанце, Македонце,  Црногорце и Словенце.  Ми Срби у дијаспори узимамо доста лако страно држављанство, а оно ти брани да останеш Србин.

Срби као народ имају проблеме у туђини, јер нас не признају као националну мањину у Црној Гори, Македонији, Бугарској, Словенији, Аустрији и не дају нам политичка права и културну заштиту? Наш народ у све три Америке третирају као етничку групу без јасних политичких права. Срби у туђини изложени су асимилацији да постану странци, да се одрекну српског имена, порекла и пасоша.

Српски народ је на Балкану раздељен у шест држава, па сваки Србин у расејању има другачији пасош и другачију домовину. Од 2,5 милиона Срба у расејању око милион је из Србије, али пола од њих има српски пасош. Држава Србија не може легално да брине о Србима у туђој земљи, на пример, Немачкој, ако немају српски пасош и нису наши држављани.

• Наши Срби из БиХ, који имају некретнине у Србији или су породично везани за Србију, радије узимају немачко држављанство него српско. Ми Срби у туђини смо светски правци по узимању страног држављанства. Наша политика нема воље и снаге да се са тако разједињеним Србима у расејању бори за јединство и слогу. То јако много кошта, а Србија је мала и сиромашна земља.

И ми у Србији под утицајем лоших политичара и незналица о миграцијама стално на погрешан начин гледамо на одлазак младих и старијих људи у иностранство. Третирамо их као бегунце из раја, а они су отишли да би учили, да би се образовали, да би научили да буду паметни, модерни и успешни. Да би радили и зарадили. Вратиће се и млади и старији, јер нису заборавили родитеље, породицу и отаџбину. Сви ће се вратити када у Србији буде боље?

ПРОБЛЕМИ СА МАТИЦОМ

И данас пола века од масовне сеобе радника и сељака из Србије у земље Старог континента на рад многа питања на релацији наше државе Србије и дијаспоре пореклом из Србије нису решена, попут права гласа и допунског школовања наше деце у иностранству. Да би се, на пример, ови проблеми решили морају прво да постоје билатерални уговори и споразуми са свим земљама у којима живе и раде Срби пореклом из Србије.

Ако у Аустрији узмете аустријски пасош, ви се одричете српског држављанства и права гласа. Више од 80.000 Срба из Србије у Аустрији узело је страно држављанство и нема право гласа. Толико је и у Немачкој и они више нису српски држављани и гласачи. А ми у јавности ширимо нереалне приче о великом броју наших људи у дијаспори и њиховим гласачким правима.

За гласање је потребан српски пасош, одлазак на гласачко место и инсталирање гласања електронским путем. Али, неким странкама у Србији не одговара да исељени Срби гласају.

Слично је и са Допунским школама на српском језику. Има их тамо где смо потписали уговоре и где је дозвољено, Швајцарска и Немачка, али их у Аустрији нема, јер ту није дозвољено. У Аустрији је, на пример, забрањено допунско школовање странаца у образовних установама које њихове матичне земље оснивају. Аустријанци имају своје школе за децу гастарбајтера из бивше СФРЈ на бхс (босанско-хрватско-српском) језику.

Постоје неке приватне и црквене школе малог капацитета. Град Беч је недавно предложио да се отвори Српска гимназија, али о томе предлогу наши људи у Аустрији тек размишљају.

Српска дијаспора највише замера матици Србији што је укинула Министарство за дијаспору 2013. године. Тиме су Срби у расејању остали без своје сигурне куће у Србији. Преко овог министарства отаџбина их је као матица што спаја пчеле окупљала у Београду, без обзира из које државе долазили и у ком крају бивше Југославије су били рођени. Гашење је знак недостатка политике воље државе и странака за сарадњу са народом у расејању. То је и кршење Закона о дијаспори и Србима у региону, по коме је радила некадашња Скупштина дијаспоре.

Због свега тога српско расејање у отаџбини Србији често види маћеху, а не мајку. Не треба, међутим, сметнути са ума и да се српска дијаспора понекад понаша као изгубљена ћерка. У туђини постоји на стотине клубова и удружења Срба, али њихови лидери су у непрестаној свађи и борби за власт. Црква је често посвађана са верницима у расејању.

За добар однос матице и расејања потребна је активна улога обе стране, и мајке и деце. И та деца, тј. српска дијаспора занемарује Србију, јер скоро 60 одсто исељених не мари за отаџбину и мало чини на томе да помогне мајци. Има она америчка изрека да не питаш шта је држава учинила за тебе, већ шта си ти учинио за државу!? Тај однос се може променити ако свако да све од себе да будемо јаки, сложни и прави здрави српски националисти.

СРПСKИ СВЕТСKИ САБОР

Да би деловали као јединствено национално биће српска дијаспора и матица треба да испоштују завет да „само слога Србина спасава“.

Потребно је, на пример, да Срби у дијаспори направе Светски фонд за помоћ српском народу у Србији и Републици Српској, па да заједно са својим пријатељима странцима граде школе, обданишта, болнице, сигурне куће, мала предузећа, улице, водовод, фабрике за пречишћавање ваздуха, воде и отпада. Ако могу Дивац, Теодосић, Ђоковић, Зептер, фудбалери Станковић, Суботић и многи други да имају своје фондације и помажу народ, зашто то не би радила читава дијаспора од 2,5 милиона људи заједно са овим двема отаџбинским земљама.

Сетимо се како се у отаџбини градило после поплава 2014. године, тако треба да буде стално, а не од случаја до случаја. За узврат, држава ће их наградити ордењем, признањима, привилегијама и живот учинити лепшим у отаџбини.

Kао што Јевреји имају свој Светски јеврејски конгрес, као што Ирци имају своје Ирски светски конгрес, тако и Срби треба да имају јединствену организацију, коју би могли да назовемо „Српски светски сабор“.

Саборност је наша слога, јединство и спасење. Пре него би основали Српски светски сабор, треба да направимо Српски национални програм, који би представљао наш народни договор да ћемо бити сложни и јединствени, увек и свуда.

Теслина научна фондација из САД, чији сам ја директор, ради на изради Националног програма свих Срба света, које она дефинише као „Теслин народ“. Потребно је да се утврде света правила понашања Срба и Српкиња, ма где живе на планети Земљи, како бисмо деловали као сложан и снажан народ. Не треба да се делимо, свађамо, проклињемо, нападамо међусобно.

Треба да верујемо да је српство наш лични и национални идентитет, да га развијамо и примењујемо где год можемо. Зашто читав свет цени Јевреје, јер су свуда и свагда Јевреји. Тако треба и ми Срби да будемо Срби, па потом Американци, Аустралијанци, Немци, Аустријанци и људи са страним пасошима.